Neka ide Boriško...!
Zapovedi majstor Pera, određujući ko će, tog jutra, ići po hranu. Bilo je pola deset pravo vreme za doručak.
Zvali su ga Boriško od milošte. Bio je najmlađi među šegrtima – tek šesnaest godina.
Siroče, sa gradske periferije. Suvonjav – kao pritka...
Otac mu je stradao pri kraju rata od tuberkoloze. Majka umrla tri godine kasnije.
Ostao je sam sa ostarelom babom, dedom i pet godina mlađim bratom.
Nedostajala je hranilačka generacija: otac i majka. Baba i deda nisu više ni baštu mogli da rade.
Rodbina i komšije su ih pomagali koliko su mogli. Išao je i na nadnicu, za parče hleba ili proje.
Teško je to vreme bilo. Poratne godine, veliko siromaštvo. Niko nije imao viška, svi su namicali.
Glad je bila čest gost u oronulim seoskim kućama.
Ubrzo je i deda umro. Solunac. Mnogo toga je “prebacio preko glave.“
Pamtio je njegove priče o prelasku preko Albanije, ratnim godinama, o ruskom naletu preko sela oslobađajući Beograd.
Iz njegovog mesta se, do grada moglo doći jedino železnicom. Dva prolaska dnevno.
Lokal staje u stanici njegovog sela u 05,00 i iz grada kreće u 06,00 po podne. Svi su se upravljali prema tom rasporedu.
Reči majstor Pere su ga grejale kao Sunce. Video je da računa na njega, pa i da trkne po doručak nikada mu nije bilo teško.
Bio je fizički slab, a za posao montera grejanja, to je bila jeres. Međutim taj nedostatak nadoknađivao je poslušnošću i marljivošću, hitrošću i iznad svega: željom za savlađivanjem zanata. Majstorima to nije promaklo, napredovao je iz dana u dan, i zbog toga su ga milo gledali i brzo zavoleli. Bio je najbolji od petorice primljenih.
Osećao je ljubav iz očiju majstor Pere koji je bio njegov učitelj i zaštitnik. Boriško se od njega nije odvajao...
Otrčao je brzo do Sarajevske u obližnji dućan. Majstori su voleli kobasice i hleb. Nije imao puno vremena.
Za njih trojicu kilo kobasice i tri pogače.
A za njega...?
Tek mu je bila prva nedelja kako radi. Daleko je do prvih parica, ako ih uopšte bude... Zavisi da li će ga ostaviti na poslu. Majstori se još nisu izjasnili...
U džepu je imao korice proje, od sinoć... Baba ih je pokupila sa stola u i stavila mu u džep. Da mu se nađu.
On je bio njihova jedina nada...
Grickao ih je kao miš... Da ga održe, da može da posluša majstore.
Činilo se kao da imaju čarobnu moć, pa kako bi inače mogao da ostane čitav dan pored majstora, donosi alat, prinosi cevi, trkne po doručak...?!
Da, mora da su bile čarobne...
Majstori su bili nestrpljivi. Kao gladni vukovi “napali“ su doručak koji im je doneo.
A on? On je, kobajagi, “nekim poslom“ otišao na drugu stranu gradilišta. Da ih ne gleda, da može lakše da izdrži svoju muku...
Plašio se da ga gladni pogled ne izda. Istina, pitali su ga zašto ne jede sa njima, slaga ih kako je to već obavio.
Krajičkom oka spazio je da su završili doručak. Pritrčao je i pokupio mastan mesarski papir u kojem su bile kobasice. Mirisao je – za gladnog momka, mmm...
Ubacio je papir u praznu zidarsku kofu. Pomerao je tu kofu nekoliko puta u toku prepodneva. Kradom bi vadio papir protrljao ga kroz ruke kako bi miris kobasica u njemu ostao što duže.
Mislio je na ono dvoje nejači kod kuće: bratu i babi, i tankim rezervama kukuruznog brašna.
Hranila ih je njegova priča kako su ga majstori divno prihvatili i kako će doneti hleba iz Anđelkove pekare da se konačno svi najedu...
Majstor Pera je primetio njegovo često primicanje kanti, pa ga upita šaljivo:
Ti bi radije u zidare, a mali...?!
Ne bih, majstor Pero...
Pa što se ne odvajaš od te zidarske alatke...!
U tom momentu, izdadoše ga prazna creva – zakrčala su. Bila su dovoljno glasna da je to majstor Pera mogao da čuje.
Mali, pa ti si gladan – Boga ti poljubim detinjeg...!?! – prekorno će majstor Pera, ljuteći se na sebe što to nije ranije primetio.
Ljudi, naš malac je gladan...! – povika on majstorku bratiju kao najstariji među njima. Društvo se brzo okupi oko njih.
Boriško se presavio, proklinjući izdajnički stomak. Bio je u nevolji, samo je mislio da ga ne oteraju. Kako će onda prehraniti one kod kuće, i – sebe.
Bio je uplašen, njegov strah je sada bio vidljiv.
Majstori su ga prigrlili, očima punih suza spoznali su da su gladnog momka slali po doručak i dok su se oni “gostili“ on se sklanjao od njih...
Jesi li išta jeo...?
Boriško nevoljno izvadi nekoliko preostalih mrvica proje i pokaza...
Ti si bio na mrvicama proje dok smo mi tamanili kobasice...?! – užasnuto će bratija.
Stidljivo je oborio glavu i rukama prekrio oči. Suze nije mogao da zaustavi, sramota ga je bilo njegove sirotinje.
Njegova tajna je otkrivena. Šta sada?
Ljudi gde će nam duša...! – u glas povikaše.
I dok je, njegov zaštitnik, majstor Pera mozgao šta da uradi, zadihani majstor Ljubinko dotrča noseći nekoliko pogača i par kilograma kobasica:
Ljudi, hajde da malcu pravimo društvo...!
Svi su to razdragano dočekali. Kao da im je pao kamen sa srca. Osećanje da su pomogli svom sabratu i budućem kolegi bilo je veličanstveno.
Boriško nije mogao da poveruje šta se događa. Ovo je bilo prvo malo čudo koje mu se desilo u životu.
Pomisao na brata i babu nagnala ga je da u džep u kojem su do malopre bile korice proje, sada stavi malo kobasice i hleba – nije prošlo neprimećeno.
Majstori su ga pitali za koga to odvaja. On tiho reče:
Za mlađeg brata i babu... – opet zavlada muk.
Ljudi, pa on je hranilac, on hrani brata i babu...!? – majstorskom iščuđavanju nije bilo kraja.
Za tili čas je prikupljeno malo para da se kupi hrane i za njih kod kuće, i dogovoriše se kako da pomognu Borišku do prve plate.
Ovaj događaj se dugo prepričavao na gradilištu.
Mešavina suza i kobasica bili su nektar – Božji dar, za njihovu plemenitu dušu...