НАЈТЕЖИ ГРЕХ РОДИТЕЉА ПРЕМА ДЕЦИ

Постојао је један мудри краљ, који се звао Соломон. Свевишњи га беше обдарио великом мудрошћу.

Једном су му пришле две жене са једном бебом, и свака је тврдила да је дете њено. Тада је краљ понудио да га преполови, како би свака добила једнаку половину детета. Једна жена се радовала, док га је друга молила да то не чини, већ је била спремна дати читаво дете другој.

Тако је Соломон увидео која је од њих права мајка. То је она која искрено воли и која брине за живот и добробит читавог детета.

Шта се догађа са овим питањем сада, у модерном свету?

Много је мајки и очева који су спремни растргнути своје дете "на пола" како га не би пустили у његов сопствени живот. Другим речима, не дозвољавају детету да има свој властити живот. Они свој грех правдају заповешћу: "Поштуј оца и мајку."

Поштовање је поштовање, уопште није подношење, није ропство, није занемаривање властитог живота зарад Божје заповести. Када се венчање одвија у храму, свештеник каже: "Човек ће оставити оца и мајку и придружити се жени. Њих двоје ће бити једно тело. Оно што је Бог сјединио, човек неће разјединити". Деца напуштају родитеље и стварају своју породицу, постају једно, једно тело са супружником.

„Родитеље води понос, страх од губитка моћи над дететом, страх од усамљености и непотребности. Но, не пуштајући своју децу да живе своје животе, они им наносе неподношљиву бол и на тај начин још више отуђују своју децу од себе. Многе мајке воле рећи: "Можете имати много мужева и супруга, али ваша мајка је остаје ваша мајка." Испада да се дете родило како би читав живот провело у близини вољене мајке, а то му, према његовој мајци, испада главни посао у животу. То је од родитеља превише окрутно.

Дете није мачка, није пас, није његов посао да доноси радост родитељима, већ да живи и гради свој живот, своју срећу. Родитељ би требао учити и пустити дете од самог почетка. Немојте „давити“ децу својом бригом и љубављу. Већ у стомаку мајке дете постаје особа. Одмах након рођења више није део мајке, није њено власништво – већ појединац који заслужује љубав и поштовање.

Потребно је адекватно прихватити све фазе његовог одрастања и поступног одвајања и осамостаљивања. То је добро и нормално, и то је тачно. Дете које није "згњечено", које је вољено и мирно пуштено, тада ће радо комуницирати са родитељима и помоћи им. А онај који је стално под притиском породице, одмаћиће се и патити, биће му лоше.

Само они родитељи који искрено воле и пуштају своју децу да живе своје животе примају искрену љубав своје деце заузврат. А они који вуку децу, врше притисак на њих, позивају се на њихову савест – губе љубав према својој деци и деца губе љубав према њима. Неискрене, напорне и тешке родитеље је тако тешко волети.