Mirela Tot
Da li to starimo, dušo...?
dok biramo udobne cipele,
ispred ormara u hodniku?
Na zid stavljamo sliku
davno poklonjenu, nekad
nevoljenu.
Slažemo fotografije u albume
po fazama života.
Svakoga jutra nova bol
kao da nam je stota.
Da li to starimo, dušo...
kada nam nije važno
sta će ljudi reći?
Ne nadamo se nekoj
filmskoj sreći.
Veseli nas hrana.
Da, hrana postaje smisao
naših dana.
Šta jesti?
Ne, koga sresti.
Da li to starimo dušo...
dok izvlačimo stare ploče
i nije nam teško preći pola grada
da nađemo gramofonsku iglu?
Vadimo uspomene iz ormara.
Odjednom nam se sviđa
haljina stara
koju smo smatrali lošom kupovinom.
Ne zamaramo se pravdom
i istinom, jer znamo...
mladosti je dojam bitan samo.
Da li to starimo, dušo...
izlazeći iz stana bez šminke
prošetati psa na brzinu.
Vidimo umjetnost u vinu.
U stanju smo prevrtati čašu
običnog crnog vina satima.
Zamračiti.
U zamračenom se svlačiti.
Da li to starimo, dušo...
jer ne brinemo oko prašine
i ko je ušao u cipelama u naš dom?
I nije važno da je po mom.
Da li to starimo, dušo...
ili smo na dobrom putu
da postanemo starci
one mudre vrste?
Kosti krhke, misli čvrste
i nisu nam važne tolike
stvari kao nekada,
ni sve ono što ljudi slave.
Samo se nadam dok dani lete,
da ostat' ćemo do kraja zdrave glave, dušo...
Dok krpimo, a ne kupujemo.
Dok štujemo, a ne mijenjamo.
Dok volimo rituale i one
sitnice male što starci vole.
Da li to starimo, dušo...
ili to godine tako bole?