INFODEMIJA
- Jevđenije Đokić
- Nov 22, 2020
- 6 min read
Ima li (nam) spasa od informacione epidemije
„U sve sumnjati i u sve verovati jesu dva jednako komotna rešenja: oba nas oslobađaju razmišljanja“ – Anri Poenkare (Nauka i hipoteza)
Koronavirus (COVID-19 ) nam je potpuno poremetio život. Osim pandemije izazvane ovim virusom, zahvatila nas je i infodemija–informaciona epidemija. Sa svih medija, a najviše sa interneta i društvenih mreža, preplavljeni smo raznovrsnim informacijama. U većini su to bile netačne ili nedovoljno proverene informacije slabo potkrepljene nespornim činjenicama.
Dezinformacije su se zaista širile u infosferi (kroz masovne medije i društvene mreže) nalik na zaraznu bolest. Pokazalo se da ovaj neologizam – infodemija - nije samo (ne)zgodna ili (ne)vešta analogija. Prema jednom naučnom radu objavljenom u prestižnom časopisu ’Nature’ (2016), širenje netačnih informacija, glasina i dezinformacija zapravo sledi isti obrazac kao i širenje zaraze u epidemijama.
Mnoga istraživanju koja su sprovedena tokom ove pandemije pokazala su da se većina ispitanih oseća uplašeno, frustrirano i zbunjeno dok pretražuju informacije na internetu. Navodi se i da im je, jednom kad započnu pretraživanje, teško da prestanu, a dalje traženje dovodi ih u dodatna neprijatna emocionalna stanja.
Sve to izaziva zbunjenost, uznemirenost, nepoverenje prema službenim informacijama i neizbežni utisak da nam nešto, za nas veoma važno, prećutkuju. Mnogi psiholozi u medijima ističu da je važno ostati informisan, ali da u tome treba imati granice. Kako da se, zbunjeni u moru informacija kojima smo okruženi, snađemo i razaberemo u šta i kome verovati?
U vremenima pre interneta i društvenih mreža za vreme pandemija ljudi su umirali zbog nedostatka relevantnih informacija (o prirodi zaraznih bolesti, odgovarajućim lekovima i mogućim načinima prevencije i lečenja). Pandemija koronavirusa nam je donela izokrenutu sliku – mnogi su imali ozbiljnih zdravstvenih problema a neki čak i umrli upravo zbog previše kontradiktornih informacija.
Najmanje 800 osoba širom sveta je preminulo zbog dezinformacija o koronavirusu - pokazuju rezultati naučnog istraživanja objavljenog u medicinskom časopisu American Journal of Tropical Medicine and Hygiene (preneto i na BBC –ju). Prema rezultatima istraživanja, oko 5.800 ljudi primljeno je u bolnice zbog trovanja ili povređivanja, nastalih kao posledica verovanja u neistinite informacije na društvenim mrežama. Mnogi su preminuli nakon upotrebe metanola ili sredstava za čišćenje na bazi alkohola, pogrešno verujući da je reč o leku protiv koronavirusa.
Kako ostati pri zdravom razumu? Jedenje morske trave ili ubrizgavanje sredstava za dezinfekciju ne spašava od zaraze koronavirusom. Zadržavanje daha deset sekundi nije test za COVID-19. Ruski predsednik Vladimir Putin nije, kao deo napora za borbu protiv pandemije, pustio 500 lavova u Moskvi da ubedi stanovnike da ostanu u zatvorenom delu grada.
Ostaje pitanje na koje naša civilizacija treba da razložno odgovori - kako smo sa preobiljem informacija došli do potpune konfuzije pa i do društva neznanja (umesto proklamovanog društva znanja).
Infodemija je u ovom trenutku samo najdrastičniji izraz sveopšte zaraze koju nam je donelo moderno digitalno informaciono društvo – zatrpani smo i prosto preplavljeni mnoštvom svakakvih podataka sa svih strana.
Razmere tog problema su veoma dobro iskazane i u jeziku pojavom iznijansiranih sinonima koji opisuju ovo primanje prekomerih količina informacija: informaciono preopterećenje (information overload), informaciono obilje (information abudance phenomenon), informaciona eksplozija (information explosion), informaciono zagađenje (information pollution), informaciona poplava (information flood), zagađenje podacima (information smog), zagušenje podacima (data asphyxiation), informaciona prezasićenost (information glut), informaciona gojaznost (information obesity), informaciono blato (information mud), sindrom informacionog zamora (information fatique syndrom).
Jedan od najvećih problema informacionog doba jeste kako da u toj poplavi informacija svaki subjekt (pojedinac ili zajednica) pronađe one sadržaje koji su relevantni za njega. A još veći problem jeste - na koji način utvrditi tačnost tih sadržaja. Za takve probleme ne postoje jednostavna rešenja; ali bez rešavanja tih problema, ogromna količina informacionih sadržaja donosi više štete nego koristi.
Informaciono preopterećenje je rezultat prekomerne stimulacije mozga koja se dešava izlaganjem prevelikim količinama nebitnih informacija. Koliko god da je mozak moćan, previše informacija može ga preplaviti i čak smanjiti količinu upotrebljivog znanja.
Preopterećenje informacijama umanjuje našu sposobnost da obrađujemo informacije i umanjuje kvalitet donošenja odluka. Niko od nas nema toliki mentalni kapacitet da primi sve informacije koje postoje oko nas. Bitno pitanje jeste - koji deo obrađujemo, kako ga biramo, i šta ignorišemo? Najveća verovatnoća je da ćemo uzeti u obzir one informacije koje zvuče dramatično i zastrašujuće. A mediji ne propuštaju da eksploatišu naš instinktivni strah.
Stapanjem realnosti i digitalnih informacionih prostora nastaje jedna nova, virtualizovana stvarnost. Odgovornost po sebi na internetu ne postoji – anonimnim ulaskom u onlajn svet odgovornost se lako ukida – moralnost i etika ostaju u drugom planu. „Postistinito“ okruženje pristrasnih i propagandnih medija predstavlja doba dobrovoljne iracionalnosti i raspojasane subjektivnosti.
Verovatno je preko potrebna jedna nova grana etike – etika interneta i društvenih mreža.
Na globalnom nivou, na velikim svetskim konferencijama sa tematikom o digitalnoj tehnologiji i informacionom društvu, sve se više govori i o potrebi uspostavljanja etičkog kodeksa ponašanja u digitalnoj sferi.
Ovo je previše kompleksna tema koja ima razne aspekte, ali fokusirajmo se na našu sadašnju situaciju. Radikalna rešenja problema izazvanih informacionim preobiljem podrazumevala bi sveobuhvatni zaokret u razvoju naše civilizacije, a to bi predstavljalo utopijsku revoluciju u društvu i u svesti ljudi.
Odavno su poznati kognitivno- socijalno-psihološki fenomeni koji utiču na to da se istina izobliči (pluralističko neznanje, sakupljanje u stado, efekat pasivnog posmatrača, grupno mišljenje, kolektivno preuveličavanje, greške većine). Savremene informaciono-komunikacione tehnologije povećale su i pojačale sve ove fenomene, tako da smo došli u paradoksalnu situaciju da je opasnost da grešimo veća nego ikada pre. Povećana je i brzina i domet širenja lažnih informacija, a samim tim i domet njihovih posledica.
Jedini mogući izlaz iz situacije informacionog preopterećenja jesu – palijativna rešenja. Pred našom civilizacijom je ozbiljan posao na osposobljavanju savremenog čoveka da se prilagodi novom okruženju obilne informacione ponude - da postane sposoban da razložno sagleda i iskoristi pozitivne strane fenomena obilja informacija, a neželjeno preopterećenje zadrži pod kontrolom ili makar svede na podnošljivu meru.
Dok se na globalnom nivou ne uspostave regulatorni propisi i norme kojima bi se uredilo ponašanje na internetu i društvenim mrežama – možda bi ipak trebalo da se svako od nas potrudi da, na osnovu opšte i informacione pismenosti a polazeći od zdravog razuma, usvoji neka lična pravila za samozaštitu.
Taj spisak pravila ponašanja i aktivnosti u digitalnoj sferi verovatno bi morao biti i sveobuhvatniji, ali hajde da počnemo bar od nekoliko osnovnih - prevashodno imajući u vidu ovu infodemiju koja nas prosto izluđuje:
1. Vesti vezane za pandemiju da pratimo jednom, najviše dva puta dnevno, na proverenim kanalima, portalima i emisijama gde su zastupljena mišljenja relevantnih stručnjaka.
2. Ukoliko koristimo društvene mreže, nikako na njima da ne budemo stalno – nego da jednom dnevno odvojimo neko vreme za društvene mreže a mnogo više vremena da provedemo sa porodicom i prijateljima, ili pak da nešto pročitamo i da se zabavimo.
3. Podaci koje nalazimo na društvenim mrežama često su neprovereni. Svaka informacija koja počinje sa – svetski stručnjaci, poznati lekar, naučnik i slično, a koja ne upućuje na originalni izvor, preciznim podacima o tome ko je taj lekar imenom i prezimenom da se može proveriti da li on uopšte postoji, treba kod nas da izazove sumnju u njenu istinitost. Obavezno treba da proverimo da li je u pitanju samo nečije mišljenje ili se radi o podacima koje su zasnovani na kompetentnim naučnim istraživanjima.
4. Zapitajmo se i koja je svrha te objavljene informacije – da nas informiše, „spašava“ ili dodatno uznemiri. Jednom kad dalje prosledimo tu informaciju tada i mi postajemo saučesnici u širenju panike i dezinformacije. Pokušajmo da se uzdržimo makar od toga.
5. Ukoliko primetimo da nas informacije koje pristižu dodatno uznemiruju – pokušajmo da se isključimo na dan, dva. Ukoliko u tom periodu i dođe do nekih značajnih događaja, to ćemo ionako saznati drugim kanalima.
Svako uspešno rešavanje lične ili društvene krize podrazumeva da promenimo ustaljene načine na koje smo radili stvari do tada. Pa, kada jednom pandemija koronavirusa prođe (pranjem ruku, dezinfekcijom, fizičkom izolacijom, jačanjem imuniteta, efikasnom vakcinom, …) biće potrebno da čovečanstvo na globalnom nivou poradi i na tome da i infodemija prođe – da se „izlečimo“ i od virusa neistina, poluistina i dezinformacija.
Post scriptum
Poslednjih godina kod nas je prevedeno i objavljeno nekoliko veoma dobrih knjiga koje detaljno objašnjavaju dubine problema koje nam internet i društvene mreže donose na psihološkom, društvenom, ekonomskom i političkom planu.
U njima možemo pronaći odgovore na najvažnija pitanja: Kakve opasnosti vrebaju na globalnoj mreži? U kojoj meri sve to utiče na nas? I kako se uopšte možemo zaštititi od tog uticaja? Da li nas Google zaista zaglupljuje, ili se samo prilagođava našoj lenjosti, nekritičkom mišljenju i prihvatanju prvih odgovora kao jedino istinitih?
Čitanje ovakvih knjiga moglo bi da predstavlja osnovnu profilaksu za prevazilaženje stanja sluđenosti u koje nas je dovelo moderno digitalno doba. Jedan od mogućih izbora „lekovitih“ knjiga mogao bi biti sledeći:
Comments