JAN AMOS KOMENSKI – GENIJE DUHOVNOG ČOVEČANSTVA

„Dođi, dečače, uči se mudrosti… Povešću te svuda, pokazaću ti sve, imenovaću ti sve.“ J.Komenski „Materinska Škola“

Tri linije se presecaju u jednoj tački: moja poseta Biblioteci Hermetici (Bibliotheca Philosophica Hermetica) prošle godine (2019) u Amsterdamu, čudno obraćanje Emira Kusturice i moj “rad” o Janu Amosu Komenskom kao duhovnom ocu masonerije. Ta tačka dodira je Jan Amos Komenski!

U Amsterdamu je sve počelo, u Biblioteci, u kojoj knjige, prevodi i studije o Janu Amosu Komenskom (John Amos Comenius), kao i slike okačene po zidovima Biblioteke, jasno otkrivaju da je on “super–star”, neponovljivi genije duhovnog čovečanstva. Osim u pedagoškim krugovima, kod nas se u javnosti o njemu zna malo ili gotovo ništa, a još manje se zna šta mu sve dugujemo, a da to i ne znamo.

Nedavno me pozvao Emir Kusturica i oslovio me: profesore. Iako se znamo od ranije, iako zna da nisam profesor, valjda što i njega svi oslovljavaju sa profesore, oslovio me tako, što Bosanci kažu šala-komika, i ne znajući da sam baš tih dana svodio račune o poreklu i vrsti zanimanja u svojoj porodici, u kojoj su svi, doslovno svi, i po očevoj i po majčinoj liniji bili: učitelji! Baš sam tih dana otvorio sva hipotetička mesta u bliskoj prošlosti I došao do zaključka, neočekivanog, da i sam imam sklonost i privlačnost ka učiteljskom pozivu, mada se time nikad nisam bavio. Kusturica me je, ne znajući sve to, namerno oslovio sa: profesore.

Niko kao Komenski nije pisao o deci, a pred očima mi je slika moje majke, koja donosi plave vežbanke iz škole – predavala je maternji jezik (termin koji je prvi uveo u praksu Komenski), i gotovo uvek, dok ocenjuje dečije radove, plače! Ona sigurno ništa nije znala o Komenskom, ali bi Komenski sigurno znao zašto ona plače.

I napokon, baveći se prehrišćanskim i hrišćanskim korenima masonske ideje, ohrabren radovima u amsterdamskoj Biblioteci, došao sam do knjige “Via Lucis” Jana Komenskog I počeo da vrtim glavom u neverici, zatečen neobičnom podudarnošću, da sam svoj programski rad, namenjen razvoju i viziji srpske masonske ideje 2017. godine nazvao: “Put Svetla “, a da o Komenskom, priznajem, nisam tada znao baš mnogo.

Kako su se “otkrića” otvarala kao zasebni univerzumi, Komenski je čas svetleo kao original tvorac modernog, trostepenog obrazovanja, čas kao preteča i utemeljivač epohe Prosvetiteljstva, čas kao saučesnik i tvorac rozenkrojcerske ponude za duhovnu obnovu čovečanstva, čas kao “ko-autor” prve masonske Konstitucije… Jednostavno, kroz sve što čovek današnjice prolazi, od predškolskog uzrasta, osnovne škole, Univerziteta, pa dalje duhovne nadgradnje, nosi pečat njegove misli i dela.

Počeo sam da zapisujem sledeće:

“Rođen je 28 marta 1592 u Moravskoj, u porodici koja je pripadala Moravskom ili Bohemijskom Bratstvu, koje se nazivalo i Jedinstvena Braća (Unity of Brethren) ili na češkom “Jednota Bratska”, nastavljače prve reformisane crkve u svetu ( Jan Hus ). Komenijus je nakon verskog obrazovanja postao i pastor Bohemiskog Bratstva, ali kada je 1620. godine Ferdinand II osvojio Bohemiju sa vojskom Katoličke lige, i Habzburgovci uvode jezuitsku upravu i inkvizitorski katolicizam, pljačkaju, plene imovinu i hramove, ubijaju i proteruju Protestante, Komenski odlazi u progonstvo i do 42. godine se ne vraća u Moravsku. Sve što je uradio, uradio je u izgnanstvu.

Najpre da vas obavestim šta je sve uradio:

U oblasti obrazovanja ( formiranja ) kako mi nazivamo školstvo, smatrao je da učitelji treba da slede otiske prirode, ili prirodni put u vaspitanju dece. Smatrao je da svi ljudi, koje god da su uzrasta, rase, staleža ili pola imaju pravo da raspolažu svim znanjem sveta ili tzv. Univerzalnim učenjem. Zalagao se da se umesto parohijalnih ( latinskih ) škola, koje su bile isključivo u nadležnosti crkvenog klera, oforme narodne škole, koje mi danas nazivamo osnovne škole, u kojima bi se učio maternji jezik i i još jedan univerzalni jezik, koji je u to vreme bio latinski. Nakon osnovnog obrazovanja svima je pripadalo pravo na naprednije znanje, koje bi bilo dostupno kroz srednje i akademsko obrazovanje. Ovakav trostepeni sistem obrazovanja prihvaćen je danas u celom svetu i do Komenijusove reforme nije postojao u zvaničnoj formi. Predmetna nastava je isto tako njegov patent i za svaki nivo obrazovanja bi se uvodili novi predmeti, koji su imali drugačiju saznajnu doktrinu i metod. Međutim, njegov sistem nije trostepen, kao što bi pomislili, već je četvorostepen, jer je on uveo i takozvane „materinske škole“, što bi danas odgovaralo predškolskom obrazovanju i one bi se odvijale u najvažnijoj obrazovnoj ustanovi – porodičnom okruženju. Prvi je sastavio slikovnice i „bukvar „ za materinske škole i prvi uveo pravilo da deca, zbog svoje emocionalne, fizičke i mentalne zrelosti, ne bi trebalo da krenu u narodne škole pre šeste godine života.

Smatrao je da je jezik najvažnije sredstvo obrazovanja i da je negovanje i poznavanje maternjeg jezika osnovna dužnost porodice. Meternji jezik, kao sintagma, ulazi u masovnu upotrebu tek od Komenijusa. Bio je protiv toga da se odrasli krevelje pred decom i da im tepanjem kvare pravo značenje jezika. Međutim, smatrao je da je u spoznaji sveta i pojava potrebno još nešto više od maternjeg jezika, a to je jezik prirode koje je u slikama i zvuku. Zato je prvi počeo da koristi slike, mape, alegorijske predstave, karte i druge vizuelne efekte i uveo dramu u učionice, pokazujući da je igra i igrokaz, kao i dečija igra, ravnopravan metod učenja.

U oblasti prirodne filozofije, filozofije morala i teologije, Komenski je bio najviše zainteresovan za “pansofiju” ili nauku o svim pojavama u svetu. Iz njegove prepiske sa Johanom Valentinom Andreom, još jednim protestantskim pastorom koji je svetu poslao ponudu o dubokom duhovnom preobražaju čovečanstva, jasno je da je Komenski bio jednako i sledbenik i saučesnik u formiranju rozenkrojcerske ideje.

Komenijus je verovao da postoji samo jedna istina: “ Svetlost razuma mora se potčiniti Božijoj volji” (The light of reason must submit in obedience to the will of God) i to je bio njegov osnovni pedagoški i filozofski princip. Po njemu je “pansofija” predstavljala ujedinjenje svih naučnih, filozofskih, političkih i religioznih znanja u jedan sveobuhvatan i harmonizovan pogled na svet, koji je naglašavao političko jedinstvo, duhovno iskupljenje i versko pomirenje kroz saradnju u obrazovanju.

Filozofija pansofizma se odnosila na obrazovanje svih i svakoga u svakodnevnom životu i pozivala se na sistematsko harmonizovanje osnovnih principa u razvijanju celokupnog znanja: još jednom osnovna ideja o vaspitanju čoveka i čovečanstva do čovečnosti.

“Ideja prirodnosti kao temelj didaktike. Poštovanje deteta. Princip igre.”

Komenski odbacuje svako nasilje, u svim segmentima postojanja. U ratovima i nasilju vidi samo destrukciju, nesreću i razaranje ljudskosti i morala (Spevak, 2003). Ako čovečanstvo želi da izađe iz „krvavog lavirinta“ mora se okrenuti istinskom (pansofijskom) znanju i onima koji jedino mogu ostvariti ideju (pan)harmonije na ovom svetu – deci. To je moguće ostvariti, ubeđen je Komenski, pomoću didaktike, koja omogućava da taj proces protekne brzo, pouzdano i na prijatan način, koja je dakle zasnovana na ideji prirodnosti. Na jednoj strani radi se o tome kako funkcioniše priroda sama, a njene modalitete, kada ih upoznamo, možemo onda da primenimo na sve slojeve stvarnosti, pa i na samu ljudsku delatnost, pa i na didaktiku kao veštinu. To je ideja paralelizma i sinkretičke metode, koja se sastoji u uverenju da je stvarnost jedinstvena, povezana i usaglašena, te ako njene principe upoznamo u jednom njenom sloju – recimo na nivou prirode – možemo zaključiti da ti isti principi važe i funkcionišu i u ostalim segmentima sveukupne stvarnosti. Na drugoj strani, radi se o prirodi čoveka, pa i deteta, koju Komenski, za razliku od dominantnog srednjevekovnog shvatanja na Zapadu (stigma praroditeljskog greha), pa i shvatanja reformacije 16. i 17. veka, sagledava i tumači u ključu antropološkog optimizma – kao pozitivnu, koja je aktivna, teži samorazvoju i (samo)ostvarenju u duhu humanistički vrednih postignuća.

Omnia sponte fluant, absit violentia rebus (Neka sve teče spontano, bez nasilja)

Mnogi autori isticali su da priroda i prirodnost čoveka imaju u vaspitnom sistemu Komenskog centralni položaj (Maňák, 1991). Prema Flosu, Komenskijevo omnia sponte fluant... je u tesnoj vezi sa njegovim univerzalnim sve popravnim konceptom, prema kome treba da budu odstranjeni svi oblici pritiska, koji ugnjetavaju ljudsku prirodnost (Floss, 2005, prema: Svoboda, 2010). Početak toga mora da bude već u vaspitanju u školi, koja treba da bude „radionica ljudskosti“.

Absit violentia rebus (bez nasilja, neka stvarima odsustvuje nasilje) znači slobodu savesti i versku toleranciju. Komenski cilja na mirnu koegzistenciju naroda, država i konfesíja i – prema Flosu, time prevazilazi okvire ne samo svoje verske zajednice, nego i horizont reformacije 17. veka.

Kažimo sasvim na kraju da je Komenski bio čovek otvorenog uma, zahvaćen velikim oslobađanjem ljudske naučne misli u 17. veku i početkom epohe velikih naučno-tehnoloških otkrića. Naglašavao je da je sumnja, a ne puko saglašavanje uslov napretka, prihvatao je, radovao se i bio ponosan na napredak u nauci i tehnologiji, ali nikad nije odustajao od svoje univerzalističke, panharmonijske ideje, te je u skladu sa tim fomulisao i svoj odnos i prema ovoj temi: od nauke i tehnologije možemo mnogo toga dobiti, ali ako od njih očekujemo spas bićemo kao veverice zarobljene u kavezu od sopstvene ludosti. Izuzetna misao, dostojna ogromnih izazova 21. veka.

Možda pomislimo na Bohemiu zbog boema po kafanama, možda pomislimo na Čehe koji su nam napravili prve pivare i šećerane, sigurno znamo da je prvi fudbal donet iz Češke, kao i prve Sokolske gimnastičke vrste, ali bilo bi jako lepo, ako bi se setili, dok šapućemo deci bajke pred spavanje ili im pravimo papirnate zmajeve, da je Maternji jezik jedina domovina u koju uvek mogu da se vrate.

Tada bi trebalo da ustanemo i da se poklonimo sećanju na: Jana Komenskog

(Zoroslav Spevak: IDEJA PRIRODNOSTI – TEMELJNI PRINCIP DIDAKTIČKOG SISTEMA J. A. Komenskog – PEDAGOŠKA STVARNOST LXVI, (2020), Novi Sad)