LEGENDA O LEJLI I MADŽNUNU

Moglo je to biti negde pred sam kraj rata, kada me Mortaza Vafai pozvao u svoj dom na jugu Teherana. Tih dana je i pored zloslutnih ratnih izveštaja, astral nad Teheranom bio neočekivano čist, i moglo se osetiti u vazduhu i na nebu, bez ikakvih znakova, neko nadolazeće dobro.

Gebra u Iranu nema mnogo, a meni je zapalo u deo da radim, na najdubljem bazaru, sa čovekom, koji bi po merilima hristijanizovanih vrlina, mogao odmah da bude proglašen za Apostola. Da nije možda preterivanje: bazar, pazar, pazaaari i zaratrustrijanski apostol, usred telala i mujezina i uvek blistavih i zaprašenih radnji sa zlatom, ćilimima i urmama… I ponegde, na raskrsnicama, česmi dignutih posle hadžiluka.

Ne, nije preterivanje, ja sam radio sa Apostolom.

“Nema religije iznad istine”, šapuću mi teosofi. A, pored Mortaze, okupilo se još nekoliko Zaratrustijanaca, neki čak i u uniformi. Radimo i družimo se, nas dvojica, već nekoliko godina i Mortaza me uvodio oprezno, primer za primerom, u praktikovanje svoje vere, za koju, kada se malo bolje raspitaš, vidiš zapravo da se radi o najstarijoj živoj religiji. Nisam znao tačno da li je poziv za posetu padao na neki njima važan datum ili prirodni festival, ili su možda i oni videli astral sa nadolazećim dobrom iznad Teherana, tek cela atmosfera je bila skoro svečana i sasvim izvesno organizovana meni u čast, ili blaže rečeno, zbog mene.

- Mogu li ja da postanem pravoslavni zaratrustijanac? – Pitao sam, mada sam već znao da se zaratrustijanac postaje samo rođenjem. Umesto odgovora, Mortaza je izvadio lepo umotani zamotuljak i stojeći, otmeno, spuštene glave rekao na persijskom:

- Od prijatelja, prijatelju..!

Niko i nigde ne pakuje stvari kao u Iranu, bila mi je prva pomisao. Jedna estetika, industrija i kultura spoljašnosti, komentariše u meni komentator dnevnih događaja.

Otvorio sam poklon: intarzija i mali ćilim.

Na crnoj podlozi, izdužen ljubavni par ispija ljubavni nektar.

- Omer Khajam? – pitao sam ozaren.

Više od poklona obradovalo me je jedno moguće tumačenje: da li sam prihvaćen, da li sam primljen..? Ali, gde da budem primljen, u taj krug čistih ljudi, Apostola sa teheranskog bazara? I sada ne znam kakav je to zapravo krug, ali me osećaj da sam prihvaćen, da oni znaju ko sam ja i šta sam ja, prati kao i taj čist astral nadolezećeg dobra, kao bljesak sa vrha Alborza obasjanog suncem.

- Ne, to su Lejla i Madžnun, - pojasnio mi je Mortaza, - a ovaj ćilim je staza njihove ljubavi kojom su se uzneli na nebo!

Mortaza mi je to saopštio na farsiju, jer engleski nije znao dobro, a ovo da su se uzneli na nebo sam razumeo tako što je okrenuo dlanove na gore i zabacio pogled u visinu, kuda je vodila staza njihove Božanske ljubavi.

Tad sam prvi put čuo za legendu o Lejli i Madžnunu..! Nizami i nenadmašna lepota njegovih stihova, nadovezali su se na Aristofana, Platona, Šekspira, Stendala, Teozofe i Rozenkrojcere.

"Čistoća zemaljske ljubavi pročišćava i priprema ostvarenje Božanske Ljubavi” pridodaju teozofi.

I – kako primio, tako i predajem..!

Kako se u svemu može napredovati i lako kretati na više, tako isto se može napredovati i u ljubavi i u samom tumačenju ljubavi, koja je najverovatnije uz pojam Boga, najčešće korišćen pojam od početka civilizacije.

Zato dopisujem i prenosim, radosno, tekst koji ih blizanački spaja: “ Staza Božanske Ljubavi “.

STAZA BOŽANSKE LJUBAVI

Prastara arapska pastirska bajka o ljubavi mladog beduina Madžnuna i devojke Lejle, bila je već uveliko rasprostanjena u islamskom svetu kada je pesnik Nizami 1188. godine od nje napravio persijski ep, novelu u strofama, koja je išla dublje od stare priče i stekla slavu koja traje do danas. Postoji mnogo verzija dela „Lejla i Madžnun“, kao i prevoda na druge jezike.

U Nizamijevoj obradi, ova priča o ljubavnicima se razvila u duboko smisleni opis čežnje zemaljskog čoveka za Božanskim. To je priča o čoveku koji, kroz snagu božanske ljubavi, ponovo vodi svoju prvobitnu dušu ka razvoju i tako savladava njene veze sa materijalnim svetom. Ne samo da je pesnik proširio ovu drevnu arapsku beduinsku priču mnogim slikama i događajima punim dubine, već se i obratio čitaocu direktno, navodeći ga da ovu ljubavnu priču sagledava kao parabolu sopstvenog života:

Šta je naše postojanje kao ljudskih bića? Bilo da je kratko ili dugo, čak i da traje hiljadu godina, prihvati ga kao dašak koji se rasipa u večnosti. Od samog početka, život nosi zapis smrti, i njih dvoje su kao brat i sestra u tajnoj igri skrivenih pogleda. Koliko dugo ćeš varati sam sebe? Koliko dugo ćeš odbijati da vidiš kakav si stvarno i kakav ćeš ponovo biti? Svako zrnce peska meri svet prema svojoj dužini i širini; pa ipak, u poređenju sa planinom, ono je ništavno. Pogledaj, ti si samo zrnce peska i zarobljenik samog sebe. Sruši svoju tamnicu. Postani slobodan od samog sebe i ljudi, i uvidi da ono za šta misliš da je realnost, to u stvari nije. Sledi primer Nizamija: razgorevaj stalno svoje blago poput sveće. Jednoga dana, svet će ti služiti kao rob.

Nizami je jedan od persijskih mistika koji su veličanstvenim metaforičkim jezikom opisivali prolaznost ovoga sveta i put ka Bogu. Dvosmisleni su njegovi brojni stihovi napisani u slavu ljubavnika. Za površnog čitaoca, oni se bave zemaljskom ljubavlju, ali za mistika, oni su prikaz negove goruće čežnje za Bogom. Voljeni tada nije neka druga osoba, već „onaj drugi“ u našem biću, novi čovek koji mora da bude rođen iz ruže srca, božanskog semena.

ASPEKTI DUŠEVNOG RAZVOJA

Priča o Lejli i Madžnunu dobija dublje značenje ukoliko različite ličnosti i njihove doživljaje gledamo kao aspekte duševnog razvoja jedne osobe. Dok zemaljska ličnost – Madžnun – ide kroz pustinju spoljašnjeg života, ponovo probuđena duša unutar njega – Lejla – trpi bol zbog odvojenosti od božanskog polja života. Jedino smrću jastva, egocentričnog motora, može da se razotkrije duševni svet.

Priča počinje sa princom bogatog arapskog klana, koji je dostigao granice svojih mogućnosti, ali time nije našao i svoj mir. Poštovan je i dobar čovek, koji živi na zemlji koja obilno rađa. Ne treba mu ništa, ali ga, ipak, proždire nezasita čežnja. On želi sina. Kada posle dugog perioda moljenja i pregovaranja, dobije sina kome daje ime Keis, prepljavljuje ga velika radost. Kada je dečak napunio 10 godina, otac ga šalje u školu. Tu Keis vrlo brzo susreće Lejlu, “biser koji se retko nalazi“, prelepu i plemenitu devojku koja sva srca ispunjava čežnjom.

Njih dvoje se zaljubljuju i Keis uranja u okean ljubavi pre nego je saznao da ljubav postoji. Odvojen od Lejle, ne može da nađe mir. Ne može ni da pomogne samom sebi, pa juri okolo kao lovljena životinja, hvaleći Lejlinu lepotu. Zbog toga ljudi počinju da ga zovu Madžnun, „ludak“.

Susret Madžnuna i Lejle simbolizuje tačku odlučujućeg preokreta u životu tragaoca za Božanskim. To je prvi vidljivi kontakt sa božanskom svetlošću, koja potresa čoveka prirode. Za tragaoca, taj kontakt je uznemirenost koja nikada ne prestaje i koja konačno vodi do potpune pobede nad svojim nižim jastvom.

Arapska reč Madžnun približno znači „zaposednut od Jina“. Jin ili genije, u islamskom svetu predstavlja nevidljivo biće koje, pomažući i povređujući, utiče na živote ljudi. On simboliše jedno od bića reflektivne sfere – nevidljive polovine prirodnog poretka – ili uticaj iz našeg astralnog tela.

Iako ljudi Keisa nazivaju Madžnun, oni ne znaju čime je zaposednut. Za njih on je izgubio razum, dok njegovo srce gori u božanskoj ljubavi. „Ljubav koja nije večna, ostaje samo igračka čulnog zadovoljstva i prolazi poput mladosti. Mudrac u ljubavi, Madžnun, zaslužuje svoje uzvišeno ime. On će nositi svoj teret sve dok bude živeo na zemlji“. Tako govori pesnik i time daje ljubavnikovom imenu dublje značenje. „Madžnun“ je uzvišeno ime za onoga ko postaje svestan svog ludila, svog bezbožništva, i u tom bolu otvara celo svoje biće za Svetlo. On je dodirnut božanskom ljubavlju i, zbog svoje posvećenosti.

LEJLA I MADŽNUN SU RAZDVOJENI

Da bi sačuvali čast i neukaljano ime svoje ćerke, Lejlini roditelji je zatvaraju u kuću. Lejla zarobljena duša, pati u usamljenosti, dok je i za Madžnuna život među ljudima takođe usamljenost. On postaje sve više divalj i povlači se od drugih ljudi u pustinju. Toliko snažno gori čežnja unutar njega, da ga vodi ka poremećenosti.

Ljudi oko njega ga ne razumeju, ali su privučeni stihovima u kojima on veliča svoju neizmernu ljubav prema Lejli. Okupljaju se oko njega, gledaju ga, a on počinje da im govori: Šta vi, neznalice, razumete o mojoj patnji? Dalje od mene! Odlazite! Oslobodite put! Ne tražite me, jer ja nisam tamo gde vi mislite da sam. Ja sam izgubljen, izgubljen u sebi!

Madžnun je u takvom stanju, sve dok ga jednoga dana, u njegovoj samoći nije posetio beduinski princ Nufal. Nufala nazivaju „uništitelj armija“. Opisan je kao vrlo opasan po svoje neprijatelje, ali i dobar prema svojim prijateljima. On postaje Madžnunov prijatelj, jer pomoći ovom izgubljenom u njegovoj žudnji srca, zar to nije muški posao, delo vredno moje pomoći. Nufal sklapa savez sa Madžnunom. Okani se svog ljubavnog ludila! Zapečatimo naš savez: ti ćeš ugasiti vatru koja gori u tebi, a ja ću, zauzvrat, otvoriti gvozdenu kapiju tvoga blaga. Da li si zadovoljan?

Nufal i njegove armije, kao čelični talas napreduju ka Lejli i njenoj familiji, i, na kraju dobijaju bitku. Da li je sada Madžnun ispunio svoju želju? Lejlin otac daje jasan odgovor. Lejla ne može biti osvojena silom. Ili će ostati sa njim, ili će morati da umre!

Uveren u reči njenoga oca, Nufal se odriče svoje nagrade za pobedu. Razočaran, Madžnun se povlači u pustinju i raskida svoje prijateljstvo sa beduinskim princem Nufalom.

Nufalova bitka sa Lejsliunim plemenom je jedan od dodataka koje je pesnik Nizami priključio originalnoj priči. Kroz intervenciju „uništitelja armija“, on je opisao borbu čovekove volje da dostigne Božansko, koje nije namenjeno zemaljskoj prirodi. Taj svet se ne može osvojiti voljom ega.

LEJLINO ISKUŠENJE

U periodu koji sledi, ljubavnici moraju da prođu putem ispita i dokažu svoju nepokolebljivu posvećenost jedno drugom. Lejlina iskustva su ogledalo za duševni razvoj. Pod vođstvom svojih roditelja, Lejla strpljivo podnosi bol zbog odvojenosti od svog voljenog. Kada se pojavio Ibn Salam, bogati prosac plemenitog roda, njeni roditelji pristaju na venčanje. Ibn Salam znači „sin mira i blagostanja“, jer Ibn Salam nalazi u potpunosti svoje blagostanje na ovom svetu. Lejla je predata svom suprugu. Ali, i on mora da je se odrekne, jer Lejla želi da u braku zadrži svoje devičanstvo. Njen suprug mora da se zadovolji samo spoljašnjim znacima njenog posedovanja. Lejla, to očaravajuće srce, teret je za sebe, a blago za druge. Iako je suprug pazi kao dragoceni dragulj, za nju je on zmija koja je opkoljava. U njegovim očima ona je mesec. U njenim očima on je zmaj koji je drži u čeljustima.

Posle nekog vremena, otrovan tugom, Ibn Salem se razboljeva i umire. Nizami to koristi da nas poduči: Ono što jesmo i što posedujemo, samo je pozajmica – i to ne dugoročna! Ne vezujte se čvrsto za ono što nam je pozajmljeno, jer vaša pohlepa za dobrima i vaše zadovoljstvo zbog posedovanja, ekseri su koji vas prikrivaju za prolazno. Za dobro vašeg dragulja, morate otvoriti njegovu kutiju i vinuti se kao golub sa kule na kojoj stojite.

Jedne vedre noći, Madžnun se obraća zvezdama na nebu i upućuje molitve ka sedam planeta. Obraća se Veneri, Jupiteru i drugim nebeskim telima, ali oni mu ne odgovaraju.

Svemir je tih kao što je bio i pre, a ljudska duša se smrzava u ledenoj lepoti nebeskih svetala. Kada ih je ugledao kako prate svoje putanje, iznenada je shvatio. Ne, nisu one sposobne da usmere put koji vodi iz nesreće. Slepe su one i gluve, i njihov treperavi sjaj ostaje nem. Šta je za zvezde čovekovo tugovanje?

I on ponovo podiže svoj glas. Tamo gde su oni koji su vođeni, mora postojati i onaj koji vodi. Ako ga nisu čula stvorenja, sigurno ga je čuo Tvorac. Zato, svoju molitvu usmerava ka Njemu koji je sve stvorio, a ipak je nezavisan od svake stvari.

Gde je moje utočište, ako ne u Tebi. Tvoji robovi su Venera i Jupiter, a tvoje ime je izvor svih imena. Tvoje znanje prevazilazi svo znanje i tvoje milosrđe nema cenu. Pogledaj, bio sam zemlja, crna i teška, a tvoja milost me je pretvorila u čistu vodu. Umro sam u sebi. Ne dopusti da skrenem i budem opljačkan, i ne iskljupuj me iz svoje milosti. Sama tvoja milost je dovoljna da preokrene moju tamu u svetlost i spasi me od noći moje sudbine, u tvoj večni dan.

Završivši svoju molitvu, na Madžnuna se spustila velika smirenost. On više ne upire pogled ka noćnom nebu. Duboko unutar sebe pronašao je dom i nije ni primetio kada ga je san nežno dodirnuo. Usnio je čudan san: Ispred njega je počelo da raste drvo. Raslo je veoma brzo i došlo do nebeskog zenita. Madžnun ga je pratio očima. Onda je, iznenada, ugledao pticu. Bez ikakve bojazni, poletela je sa najdalje grančice, kroz celu krošnju, pravo ka njemu. U njenom kljunu je blistalo nešto, kao kapljica od svetlosti. Ptica je to ispustila tačno nad Madžnunom. Bio je to dragulj koji je pogodio vrh njegove glave i ostao tamo kao dijadema blistavog sjaja.

Duboka unutrašnja radost je ispunila Madžnuna. U tom trenutku, u živote ljubavnika ulazi glasnik, koji će isporučivati pisma koji ona pišu jedno drugom. Posle nekog vremena, glasnik organizuje njihov susret u vrtu. Lejla lagano prilazi Madžnunu, usnulom ispod palminog drveta, ali se iznenada zaustavlja na deset koraka od njega. Lejla ne može da uđe u magični krug koji okružuje Madžnuna.

Plemeniti gospodine, kaže Lejla glasniku, ja mogu da idem samo do ovog mesta. Pogledaj, čak i ovde sam kao nad svećom koja gori. Ako priđem bliže vatri, potpuno ću izgoreti.

Lejla moli glasnika da ode do Madžnuna koji će joj napisati par stihova.

Madžnun joj ispunjava želju:

Ko sam ja? Prosjak koji peva za tebe,

Voljena, koja si tako blizu, a tako daleko,

Da li me čuješ?

Od ropstva sveta

Ja sam oslobođen,

I moj bol je i moje blaženstvo.

Kao davljenik, žedan u bolu ushićenja,

Slep sam u noći i pouzdam se u sunce.

Ti si moja duša i ja sam tvoj;

dve duše smo mi, a ipak jedna;

dve zagonetke, i rešenje za obe;

sve na zemlji pati zbog onog drugog.

I ovaj put, odvojeni smo na deset koraka,

iako se je Jedno prepoznaje u Dvojstvu.

Ovde se Jedno mora pojaviti kao Dvojstvo,

I još se ne može ujediniti u Jednom.

Lejla i Madžnun se još jednom razdvajaju, da bi se konačno spojili u smrti i bili pokopani jedno do drugoga.

Nizami završava svoj ep sledećim rečima: Jednoga dana, mir će pronaći onaj ko ostaje stranac na ovom svetu i neumorno luta kroz njega kao mesec kroz noć. Poput munje je čovek, rođen i prolazi, i nije predodređen da nađe stalnost u kući patnje. Ne spuštajte svoju glavu zbog odmora ovde, gde sve nestaje oko vas, jer ćete se posle pokajati. Ako ipak umrete dok ste još živi i iščupate se od ovog sveta, koji je demon sa licem anđela, tada ćete imati udela u večnosti. Vi sami ste vaša sudbina, vaša smrt i vaš život. Dobro ide dobru, a zlo zlu.

(Tekst preuzet iz publikacije Lectorium Rosicrucianuma u Beogradu)