Ljubavni mi stihovi
sačiniše mnoge pesme.
Od ljubavi prve
ređaše se mnoge –
prinčeva na belom konju,
golobradi mladići.
Od nekih ostale su mrve,
druge usahli zdenci
koji tu i tamo teku
i skvase mi zalutale korake.
Neke padoše zauvek sasušene,
mrtve kao i neke godine.
Prebiram i one – zabranjene,
sumanute, pogrešne, ishitrene.
Bivale i ljubavi mladalačke,
treperave, čežnjive i daleke.
Jedne zrele, kao pamuk meke,
druge teške i predodređene
da umru –
što trovaše srce, dušu
i uzimaše ti moć.
Napune te čežnjom i setom,
od dana ti naprave noć,
u svog te pretvore roba.
Neke su opomena –
kao stari putokazi,
kosnu te, ošinu preko lica
nesmotreno li ih nagaziš.
Ima i onih nestašnih,
što traže plave nemire u meni
i na nebu daleke, ustreptale zvezde,
uznemirenu mi diraju čežnju,
vatrene kočije traže da dojezde,
ne bi li mi ugrejale dušu.
Ipak sve moje ljubavi su čiste
poput tople letnje kiše,
bezvremene su,
i nikad, nikad, iste.