STAROST, TERET ILI NOVI ŽIVOTNI IZAZOV?

Mladost je vreme učenja mudrosti, starost je vreme njegove realizacije! (Žan-Žak Ruso)

Tumačeći osobenosti mladosti i starosti, Albert Švajcer, alzaški lekar, filozof, teolog, muzičar i humanista, je napisao: „Očuvaj svoju starost i znaj da mladost nije jedino životno razdoblje. Mladost je stanje duha, pokretanje volje, spretnost mašte, moć osećanja, pobeda hrabrosti nad kukavičlukom; to je trijumf naše sklonosti ka avanturi – trijumf nad našom lenjošću. Niko ne stari zato što za sobom ima određeni broj godina. Starimo samo tada kada napustimo svoje ideale. Sa godinama nam se nabora koža, ali kada se odreknemo oduševljenja, tada nam se nabora duša. Kaže se: mlad si toliko, kolika je tvoja spremnost, a star si toliko, kolike su tvoje sumnje; mlad si toliko, koliko je tvoje samopoštovanje; star si toliko, koliki su tvoji strahovi; onoliko si mlad kolike su tvoje nade, i tako star kao što su tvoja osećanja... Shvati da si mlad sve dok ti komunikacija sa lepotom, srećom, smelošću i veličinom dopire u srce!“

U mladosti živimo kao da smo besmrtni. Svest o smrtnosti labavo nas obavija poput krte trake od papira koja jedva da nam dotiče kožu. Kada se to menja? Kada ta traka počinje da se steže oko nas, da bi nas na kraju ugušila? Kako se prepoznaje njen blag ali neumitan pritisak koji nam stavlja do znanja da nikada neće popustiti. Po čemu se on primaćuje na drugima? A kako na nama samima?

Danas sam napunio 65 godina! Stigao sam na granicu koju su povukle Ujedinjene nacije. Prekosutra već, je starost!

Pred ogledalom stojim i posmatram svoj lik u njemu. Koliko se to mi, moj lik i ja, razlikujemo?

Dok se ne ogledam, sve nešto mislim, mlad sam, mlad sam još, ja poleta i snage imam, a i želja. Šarolika i brokna su mi interesovanja, planiram još putovanja, unapred se radujem novim susretima, listam i kupujem nove knjige, i za lepom ženom se, na ulici, okrenem!

Gledam lik u ogledalu, a on kao da ne pripada meni! Pogled mi uzvraća osoba bez dobrog dela kose na glavi, ono malo što je preostalo, retko je i dobrano belo. Licem dominiraju velike uši i širok nos, na kome leže naočare sa staklima pozamašne dioptrije. Bore se vide na čelu i oko očiju. Ostale krije puštena brada. Da nije tu već skoro pola veka, pomislilo bi se da je maskirna! Koža je bledožućkasta, suva, na njoj po neka tamna mrlja. Tužibaba! Ne mogu ni da zamislim kakva je tek percepcija drugih, onih što gledaju sa strane, kada ovoliku razliku među nama uočavam ja.

1I sada se vi verovatno pitate zašto sam ja uzeo ovu temu?

Odgovor je ovaj: sa jedne strane jer sam joj, profesionalno gledano, najbliži, najkompetentniji; drugo, iskren da budem, i mene ona ne zaobilazi i treće, iz želje da saznanja, iskustva i razmišljanja, podelim sa vama, kako biste se na vreme pripremili.

I evo sada opet te ključne reči: VREME, oko koga se sve vrti!

Vremenom je terminisan dan i čas začetka i rođenja života, a vremenski proces koji traje do smrti je starenje. Starenje je prirodna, normalna fiziološka pojava. To je nepovratani individualni proces opadanja svih vitalnih funkcija uz umanjenja intelektualne i seksualne snage. Kojom će se brzinom razvijati proces starenja zavisi od nasledne, genetske komponente, sa jedne strane, kao i od uticaja životne okoline i životnih navika, sa druge strane!

Grčki filozofi, kasnije i stari lekari, upoređivali su periode života sa četiri godišnja doba: proleće je odgovaralo detinjstvu, leto mladosti, jesen zrelosti, a zima starosti.

I evo mene u zimi sopstvenog nezadovoljstva. Ili, da li je baš tako? Nisam li upravo ja bio taj koji je nudio dva leta za jednu zimu?

Slikovito predstavljena starost se može podeliti u tri faze:

Prvu fazu karakteriše promena karaktera.

Uočavaju se popuštanje pažnje, usporenost razmišljanja i reagovanja, rasejanost, slabije pamćenje, neočekivane promene raspoloženja, emocionalni usponi i padovi, razdražljivost i agresivnost, anksioznost, depresija.

Drugu fazu karakterišu promene u izgledu osobe.

Dolazi do promena u strukturi kože, kose, noktiju. Koža se suši, tanji i peruta, jer se smanjuje količina kolagena u njenim ćelijama. Pojavljuju se bore i tamne, pigmentne mrlje. Sličan se proces dešava i sa kosom. Ona postaje tanka, krta, gubi sjaj i menja boju. Pojavljuju se sede, nastaje ćelavost.

Treću fazu predstavlja promena figure.

Povećava se količina masnog tkiva, gubi se struk, nastaje gojaznost. Posledično se javlja optrerećenje kičmenog stuba i dolazi do njegovog deformisanja, jer kičma nije više u stanju da izdrži i nosi dodatnu težinu. Zbog deformacije kičme dolazi do poremećaja funkcionisanja čitavog organizma. I upravo tada stupaju na scenu sve bolesti koje su karakteristične za starost.

Proces starenja prevashodno pogađa kardiovaskularni i nervni sistem čoveka. Tokom ovog procesa dolazi do nagomilavanja holesterola u krvnim sudovima što uzrokuje slabiji protok krvi u njima. Time je otežano snabdevanje ćelija, tkiva i organa hranljivim materijama, a ujedno se smanjuje i izlučivanje istrošenih derivata iz ćelija.

Zaostatak i porast ovih istrošenih, otpadnih, derivata, pogađa najfinije delove ljudskog organizma, nervni sistem, koji inače troši najviše energije i zahteva neprekidnu dostavu kiseonika, šećera, kalcijuma, fosfora i drugih elemenata, minerala i oligoelemenata. Pogoršava se aktivnost nervnih procesa na svim nivoima što dovodi do tromosti pokreta, premora i nestabilnosti, do suštinskih promena u psihi.

Tada obično primetimo da je pred nama neka druga osoba, a ne ona koju smo do juče znali!

Dekartova formulacija „Mislim, dakle postojim“, danas bi imala drugačiju verziju: „ Dobro izgledam, dakle postojim“. U prvom susretu sa ljudima presudan je izgled, boja glasa, način govora i odeća. Lične karakteristike osobe koju upoznajemo, kao što su znanje, inteligencija i temperament, dolaze tek nakon toga.

Danas je na sceni globalni kult mladosti. Euforična trka sa vremenom. Okupirani smo reklamama na televiziji, bilbordima koji nam kradu pažnju i uskraćuju vizuru, u brojnim časopisima i novinama dominaniraju oglasi koji nude rekomponovanje figure ili neznaimsebroj preparata i eliksira po apotekama i drogerijama. Gotovo da nema ulice bez antiejdžing studija! Svim sredstvima protiv starenja! U borbu sa strahom od starenja!

Starost, naravno, jeste jedno od najstresnijih životnih razdoblja. To je period koji teško opterećuju tri važna događaja: penzionisanje, odlazak poslednjeg deteta iz porodice i smrt bračnog partnera. Za sve je to novo razdoblje postojanja, za neke veliki teret. U našoj sredini, gde vladaju stereotip i predrasude, na starost se gleda kao na silaznu putanju života. Kod nas ne postoji kultura starenja, kao dela filozofije življenja, kao dela čovekove egzistencije. Nema strategija za nastavljanje osmišljenog stila života, za racionalni i human odnos prema populaciji starih.

Dosadašnji obrazovni sistem pripremao je pojedinca za profesiju i društvenu ulogu ali ne i za njegovo celovito postojanje. Tek se u poslednje vreme probija svest o potrebi preventivnog delovanja starosti, jer je kontrola nad procesom starenja naučno utemeljena. To je način da se preuzme kontrola nad sopstvenim životom.

Gledam svoj lik u ogledalu, a uzvraćeni pogled kao da predstavlja mojsijevsku opomenu: pruži otpor i ne dozvoli da te život nosi kako hoće!

Na delu je analiza prekretničkog trenutka.

Moje vreme curi. Pitam se koliko je još života preda mnom? Kakva mi se budućnost otvara? Šta sve može da mi se dogodi, šta ću još da doživim?

Zar iz pomisli na vreme koje otiče i na smrt kao krajnji ishod, proizilazi da iznenada više neću znati šta hoću? Hoću li izgubiti prirodnu prisnost sa svojim željama, pa tako postati stran sebi samom, postati problem?

Problem je u tome što ne možemo da bitno izmenimo svoje živote. Ni ono što je prošlo, ni ono što dolazi. Ako se nešto dobro odvija, naprosto smo imali sreće, ako ne, sudbina, kažemo! Tako peva i Vlatko Stefanovski: „Vseki ot nas ima svoja zvezda ko ga vodi dok e živ, koga svetli jarko čovek ima sretja, koga gasne: sudbina!“

Stvarni režiser naših života je slučaj, reditelj ispunjen milosrđem, surovošću i neodoljivim šarmom.

I šta je zapravo starost, period radovanja ili tugovanja?

Tokom života menjali smo se i prilagođavali raznim situacijama, doživljavali smo spoljašnje promene. U starosti se radi o unutrašnjem prestruktuiranju čiji je cilj ispravnost.

Pred starog čoveka se postavljaju sasvim nova učenja. On mora prvo da nauči da prihvati sebe i da se pomiri sa svojim ograničenjima i svojom životnom situacijom. Treba da nauči da napusti uloge koje je do tada igrao, da nauči da se povuče sa položaja, da neke prednosti prepusti drugima. To su procesi učenja koji mogu biti praćeni čak i bolnim žalovanjem što su ti poslovi i te uloge prestale i prohujale. Ali sa žalovanjem što je u starosti nešto uzeto, dolazimo u kontakt sa onim što nam je u starosti podareno, a to su opuštenost i mudrost. Ko je spreman da u starosti uči, ko rado razgovara sa ljudima da bi od njih saznao šta ih dotiče i ko druge pita za stvari koje ne razume, taj ostaje živahan. Sa njim mlađi rađe razgovaraju, jer ih ta pitanja izazivaju. Ta pitanja ne čine samo starije živahnim, ona čini živahnim i mlade. Ko prestane sa pitanjima, jer već sve zna, taj je u zastoju i prestaje da se razvija.

Učenje starijih ljudi ima drugačiji značaj od učenja mlađih i treba da bude uzor za mlade ljude. Stariji u svom učenju traže istinu, onu istinu koja nas održava i nosi kroz život, koja tom životu daje smisao. Ujedno to je i interesovanje za tajne života. Starost je pre svega preobražaj, a on se desi ako mu mi to dozvolimo. U starosti mnogo toga što je spoljašnje otpadne i to je prilika da prema spolja zasija naša unutrašnja suština. Naš je zadatak, dakle, da dozvolimo da se to dogodi – da na našoj spoljašnjosti zasija srž i suština našeg života.

Starost je mudra, uprkos onoj mladosti koja želi da je skine s trona, da uzme stvari u svoje ruke, sve ono što joj pomaže da opstane. To treba znati, prepoznati i prihvatiti. Raditi na tome. Ne treba se prepustiti. Život treba uzeti u svoje ruke. Potrebno je raditi na podmlađivanju duha, jer oni koji ne slede kretanje svoje prirode, svoje duše, nužno su nesrećni. Samo onaj ko je spreman na polazak na put može da se otme navikama koje koče i umrtvljuju. Ne podležimo rezigniranosti, ne odustajmo od borbe. Deo ljudskog dostojanstva počiva u snazi da se sudbini, pa i onoj najtežoj, pogleda u oči.

Živimo trenutke! Sve preostale trenutke. Ne dozvolimo da vreme teče mimo nas, a bez nas. Ne dozvolimo da tugujemo za tim vremenom zato što je prošlo i zato što od njega nismo uspeli ništa da napravimo!

Umetnost života je da. na jednoj strani, sve više sazrevamo, a na drugoj strani, da očuvamo u sebi dete koje je uvek izvor oduševljenja i životne energije.

Ljudi nas uvek plaše našim godinama, i kada smo mladi i kada smo stari. Kada smo mladi kažu da smo nedozreli, a kada smo stari – da smo nesposobni za velike namere. A iskustvo starosti je ravno učenosti i niko ne zna šta nosi do poslednjeg daha.

Živimo trenutke! Jer svi mi hoćemo još tog svog života, bio on lak ili težak, oskudan ili raskošan. Jer ne želimo da mu dođe kraj!

„Iz perspektive mladosti, život je beskonačno duga budućnost. Iz perspektive starosti, to je vrlo kratka istorija. Neophodno je voditi računa o tome, dugo je živeti, shvatiti koliko je kratak život“, napisao je Arthur Šopenhauer.

Priroda je čudo, svet magije, a život bajka. Shvatimo to na vreme, pre nego što bajka bude pri kraju. Jer tada još jednom dobijamo priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napuštamo ga.

Ako se čovek oslobodi umora i živi dokle mu je suđeno, onda se može nazvati čovekom od znanja, pa makar i za kratko vreme kada mu pođe za rukom da pobedi svog poslednjeg i nepobedivog neprijatelja STAROST. Taj trenutak jasnoće, moći i znanja – dovoljan je! (Kastaneda)