1.
Zamisli jedan svet
Pun tame
u kome žive i grom i vatra
bez odsjaja.
U kome svetlost nikada
nije postojala
U kome biće nije imalo senku,
i ne poznaje sebe
U kome oblik nema svoje
značenje i dimenziju.
Svet koji nikada ranije
nisi sreo –
jer nisi poznavao sebe.
2.
Zamisli jedan svet.
Zamisli sebe.
U tebi žive i grom i vatra
bez svesti o sebi
Čini ti se da ta bleda svetlost
koju daješ ne pripada tebi.
Kao da je došla iz daljina,
iz dubina.
U tom svetu koji protiče,
ti ne vidiš izvor.
Čini ti se da je izvan tebe.
Retko pratiš tok te reke.
I često, suviše često,
ona ponire u dubine.
Misliš bez svog znanja.
3.
Zamisli jedan svet.
Zamisli druge.
Na njihovim licima vidiš
vetrove i kišu.
Rađaju se i umiru. Mnogi.
Tek ponekad pokažu da i u njima
živi neka vatra.
I ti to vidiš.
Oni toga nisu svesni.
Rađaju se i žive.
I prožive,
a ne uspeju da čuju
šum kiše i silni udar groma.
Osim kao odjek.