TI SI BILA NAŠE SUNCE

Zapitajmo se: šta bi bilo kada bi nestalo Sunca...?

Nestalo bi svetla, ne bi bilo toplote,

Ne bi bilo ni te čarobne gravitacije kojom nas Sunce drži blizu sebi,

Pogubili bismo se po Kosmosu. Zatro bi nam se svaki trag...

Tek bi u tom hladnom mraku shvatili koliko nam ta Vatrena lopta znači...

Ti si bila naše Sunce....

Dok u Tebi smo bili, zaštićeni sa svih strana,

Nismo znali ni za tugu, ni za bol, ni za radost, ni za sreću...

Štitila si nas svojim telom.

A u Tvom malom Univerzumu vladala je harmonija.

Savršena harmonija, ali sve teče...

Rođenjem, podarila si nam: ruke – da držimo,

Oči – da gledamo, noge – da hodamo, uši – da slušamo;

Mozak za misao, a srce – za osećaj,

Rekli bi smo: sve za život potrebno.

Sve nevino i sve dovoljno...

Slobodnu volju, ali i dualnost – darova nam Bog po rođenju,

Da nam život „dosadan“ ne bi bio.

I tako: otisnu se naša „lađa“...

Najpre niz potok u orahovoj ljusci, nespretno, u obale udarajući,

Učeći osnove života... Savete smo upijali, grešili, borili se protiv struje.

Tražili sebi mesto...

I trudili se da što viši izrastemo kako bismo se Suncu približili.

Životne prepreke smo preskakali, najpre lagano, pa sve teže i teže.

Trudeći se i učeći, pri tom, da shvatimo suštinu...

Razumeti život – teška je zagonetka.

Kako...? Zašto...? Otkuda...? Kuda...? Stalno postavljana pitanja.

Negovasmo telo, pri tom zadovoljavajući niske strasti.

Potom dobismo uputstva – instrukcije, našeg unutrašnjeg bića:

Nisu zadovoljstva samo telesna, postoje i veća i lepša, ali –

Za njih nam pored pobrojanog, treba i vreme – iskustvo.

Preispitivanja i reči samokritike su pogonsko gorivo za rast.

Prečice nema...

Ponekad smo pomislili da je teret životnih problema prevelik –

Nepremostiv, ali kako smo ih rešavali, tako smo i shvatali,

Teret raste – kako i mi rastemo i tako nas čini jačim,

Uvodeći nas u nove nivoe...

O Bože kako si dobru igricu napravio..!

Rešavajući životne rebuse, a pri tom se držeći pravila našeg unutrašnjeg bića

Postajemo veći i veći. I vrh naše krošnje se probija kroz šumu, a

Mala orahova ljuska od lelujavog čamčića u potočiću,

Postade brod u širokoj reci...

Gledaju nas ljudi i pitaju kako...? Čime se hranite...?

Ljubavlju, dobrotom, hrabrošću...

A Ti..? Ti nas gledaš i sijaš. U Sunce si se vratila...

Nismo shvatili da si bila tu da nas rodiš i podigneš,

i – vratiš Tvorcu, odakle si došla...

Ti si bila i ostala, naše Sunce...