UNUTRAŠNJI ČOVEK

Isabelle Ohmann i Fernand Schwarz

Pitamo se čemu služi poznavanje prirode divljih zveri, riba i zmija ako ne poznajemo ili ne pokušamo spoznati kakva je priroda čoveka – zašto smo rođeni, odakle dolazimo, kuda idemo. – Petrarka

Središnja tema renesansne filozofije je unutrašnji čovek, odnosno besmrtna duša. Prema Plotinu, duša oživljava i vlada telom koje sadrži, umesto da je u telu sadržana.

Prema Picu della Mirandoli, čovek ima dva tela: jedno, koje platoničari nazivaju božanski prenosnik (ili nous), nedokučivi omotač racionalne duše (psyche), i drugo, koje se sastoji od ostalih elemenata i podložno je zakonima rasta i propadanja. (Commento sopra una canzone d’amore, 1486.). Time se vraćamo hermetičkoj tradiciji koja opisuje čoveka kao dvostruko biće – smrtan telom, besmrtan istinski čovek (Corpus Hermeticum, I, 15).

Prema Ficinu, istinskog čoveka ne čini njegov smrtni omotač, već njegova besmrtna duša i samo onaj ko vidi tu dušu, videće čoveka. Ficino, takođe, navodi da ljudska duša ima dve “prirodne težnje”. Poput kamena koji teži prema dole, prirodna težnja tera dušu da se spusti u telo; i kao što vatra teži prema gore, druga težnja tera dušu da se uzdigne prema Bogu. Istovremeno postojanje različitih težnji u ljudskoj svesti, jedne okrenute prema čulnom svetu i one okrenute prema nadčulnom svetu, objašnjava središnju poziciju koju ljudska duša zauzima u Univerzumu.

Nalik Janusu sa dva lica, koji istovremeno gleda na dve strane, duša je posredni oblik između viših i nižih oblika i uzrok je promenjivog i živog jedinstva sveta.