UTICAJ MISTIKE U SAVREMENOJ PSIHOTERAPIJSKOJ MISLI

Kako mudri Solomon još davno reče: „Nema ničega novog pod kapom nebeskom“. U svetlu toga, možemo reći da i savremena psihoterapijska misao u dobroj meri, a da toga nije ni svesna, i te kako u svom teorijskom shvatanju psihologije i psihopatologije ličnosti, kao i psihoterapijskog rada u smislu pomoći osobi da smanji ili prebrodi svoje mentalne probleme, koristi davno poznate duhovne zakone.

Cilj ovog članka koji ćemo predstaviti u nastavcima u nekoliko narednih brojeva časopisa, je upravo da nas sve zajedno upozna i još jednom podseti na univerzalnost i večnost duhovnih zakona koji i te kako nalaze mesto u savremenoj psihoterapijskoj misli.

Ovo promišljanje će biti koncipirano u tri dela.

U prvom delu osvrnućemo se na Zakone broja 1 (jedinstva), broja 2 (dualiteta) i broja 3 (Zakon trougla), te pokušati ukratko da objasnimo kako čovek u svom razvoju kao vrsta, civilizacija i kao i u razvoju pojedinca u jednom životnom ciklusu na materijalnoj ravni) biva suočavan sa ovim zakonima i na koji način uči da ih majstorira. U drugom delu ukazaćemo na to kako nepotpuno ili loše majstoriranje ovih zakona dovodi do određenih problema u mentalnom funkcionisanju, upravo kako ih objašnjava i savremena psihoterapijska paradigma. U trećem delu ćemo se osvrnuti na savremene psihoterapijske intervencije i povezati ih sa primenom odgovarajućih duhovnih zakona, te pokazati da mnoge od tih savremenih intervencija i jesu u dobroj meri pomoć čoveku da nauči da majstorira ove Zakone.

Zbog ograničenosti vremena, u ovom izlaganju ću pod savremenim psihoterapijskim intervencijama pre svega podrazumevati sa jedne strane psihoanalitički i dubinski psihodinamski pristup (baziran na radu Sigmunda Frojda, Karla Gustava Junga, Karen Hornaj, Melanije Klajn), a sa druge strane kognitivno-bihejvioralni pristup, kome i sam pripadam (baziran na radovima Arona Beka, Alberta Elisa i drugih). To ne znači da iste ili slične zakonitosti ne možemo naći i u drugim psihoterapijskim modalitetima poput humanističkih pravaca, egzistencijalističke terapije i sl, ali ih ovde zbog nedostatka vremena nećemo iznositi.

1. Duhovni zakoni i razvoj čoveka kao vrste, te razvoj pojedinca u jednom životnom ciklusu

1.1. Tri bazična duhovna zakona

Na početku da se podsetimo kako glase i šta predstavljaju ova tri zakona. Zakon jedinstva, zakon broja jedan, ukazuje početak, ono od čega sve proizilazi, odakle se širi i udvaja na dva, seme iz koga proizilazi svet oblika. To je latentna stvaralačka snaga, ona se zgušnjava do pra oblika. Tačka, simbol ovog zakona, predstavlja jedinstvo, iz koje sve proizlazi i u koje se opet sve vraća.

Zakon dualiteta, zakon broja 2, kaže da sve što postoji odmah stvara svoju suprotnost, svoj suprotni polaritet. U materijalnom smislu to su kategorije poput: muški i ženski pol, levo i desno, svetlo i tama, zdravlje i bolest, gore i dole, levo i desno. U mističnom smislu to su: Duh i Univerzalna duša, nadsvest i podsvest, subjektivna i objektivna faza nadsvesti, životna snaga sa pozitivnim i negativnim polaritetom, duševna esencija i duševna osobnost, individualna podsvest i kolektivna podsvest, levi i desni stup Drveta života, itd.

Zakon trougla, zakon manifestacije, zakon broja 3 kaže da manifestacija nastaje sjedinjenjem dveju suprotnosti, dva polariteta (pozitivnog i negativnog, što ne znači nužno dobrog i lošeg), te da na osnovici jednog trougla (tačke A i B) ta dva polariteta interaguju, postiže se dinamička ravnoteža i kao rezultat te međusobne interakcije nastaje tačka C, tj manifestacija. U ovom trenutku možemo sebi da pribeležimo i da kasnije razmislimo o tome, šta bi recimo bila tačka manifestacije (C), ako bi polariteti u osnovici bili: pravo/milosrđe, slabost/snaga, akcija/meditacija. Prema ovom Zakonu, savršenstvo je uvek tek u trinitetu, ne u fiksiranju na jedan od ova dva polariteta. Tome treba dodati i Zakon uspona koji kaže da se usavršavanje uvek stvara kroz tri etape: početak, međustanje i savršenstvo, kao i Zakon trostruke konjukcije da svi elementi moraju biti povezani sa trostrukom konjukcijom. Videćemo kasnije koliko je sve ovo od neprocenjive vrednosti u savremenoj psihoterapiji, kada se ovi zakoni pretoče u konkretan kontekst psihologije ličnosti i psihoterapijskog procesa.

1.2. Individualni razvoj čoveka i postavljanje granica

Da bi smo ilustrovali kako se od Zakona jedinstva u ljudskom iskustvu prelazi na zakon dualiteta, pođimo od naizgled veoma jednostavnog, a zapravo jednog od možda najtežih od svih ljudskih pitanja: „Ko sam ja?“. Odgovori mogu biti različiti (neki od nas bi verovatno rekli da smo dualitet u trinitetu :) ), ali umesto što bi se sada bavili različitim odgovorima, hajde za trenutak da bacimo pogled na sam proces koji se zbiva kada se osoba zapita, a zatim pokuša da odgovori na ovo pitanje („Ja sam otac i advokat“, „Ja sam lekar i psiholog“, „Ja sam rozenkrojcer“, „Ja uživam u igranju basketa“..). Dok odgovaramo na ovo pitanje, opisujemo, objašnjavamo ili čak iznutra doživljavamo svoje „ja“, mi svesno ili nesvesno crtamo liniju oko svog polja iskustva, pa sve ono što je unutar te granice doživljavamo kao „ja“, a sve što je van te granice kao „ne-ja“. Kada odgovaramo na pitanje „Ko sam ja“ mi povlačimo liniju razgraničenja između onoga što jesmo i onoga što nismo i opisujemo ono što je unutar te granice.

Kriza identiteta se može javiti onda kada ne možemo da odlučimo kako ili gde da povučemo liniju. Svi odgovori na pitanje „Ko sam ja“, nepogrešivo proizilaze iz osnovnog postupka povlačenja linije razgraničenja između sopstva i ne-sopstva. Kada se glavne granične linije jednom isrcrtaju, odgovori mogu dobiti veoma složenu dimenziju, a mogu ostati i na jednostavnom stupnju, ali se u svakom te granice mogu i menjati. Do najkorenitije promene mape, odnosno prekrajanja granica dolazi prilikom iskustva vrhovnog identiteta, mi bi rekli kratkotrajnog spajanja sa Kosmičkom svešću, u iskustvu u koje se uključuje čitav Univezum. U tom iskustvu ne postoji spoljašnje i unutrašnje, te tako nema ni gde da se povuče linija razgraničenja. Ipak, to iskustvo „unio mystica“ neće biti predmet ovog izlaganja.

Nivoi graničnih linija

Najčešća granična linija koju ljudi povlače ili prihvataju kao pravovaljanu jeste granica kože koja okružuje celokupan organizam. Sve što je unutar kože je „ja“, a sve što je izvan kože je „ne-ja“. Ponešto izvan te granice može biti „moje“ (moj auto, moja supruga, moj posao), ali to nisam ja. I kada ovo kažem, verovatno većini nas ovaj odgovor, krajnje jednostavan, deluje i prihvatljivo. Ipak, stvari nisu tako jednostavne, tek smo počeli,.. :) I ako većina ljudi prihvata granicu kože kao granicu „ja“ od „ne-ja“, ona povlači još jednu, možda i značajniju granicu unutar samog organizma. Da bi smo to razjasnili, zastanimo opet za trenutak i zapitajmo se: „ Da li osećamo da smo telo ili da imamo telo?“. Većina ljudi doživljava da ima telo, da ga poseduje, a ono što je „moje“, po definiciji koju smo malopre postavili, leži izvan granice koja deli „ja“ i „ne-ja“. Dakle ako je „moje telo“, telo koje posedujem izvan te granice, šta je unutar nje?

Većina nas taj deo, koji doživljavamo kao pravo sopstvo opisujemo kao um, psihu, ego, ličnost. Ova linija razgraničenja između uma i tela ni u kom slučaju nije prisutna tokom rođenja, kao što nije ni između tela i drugih spoljašnjih objekata. Ipak, prvim sazrevanjem, dete-čovek počinje da gleda na telo sa pomešanim osećanjima. Sa jedne strane, telo je izvor mnogih zadovoljstava, sa druge strane, telo je mesto čitavog spektra bolnih tegoba, bolesti, patnji. Za dete je telo jedini izvor prvih zadovoljstava, ali ujedno i prvi izvor bola i sukoba sa roditeljima, kada uči da obavlja svoje fiziološke potrebe na za to primeren način. Kasnije u toku života, čovek se dalje suočava sa nedostacima i ograničenjima svog tela, čak može i da ga se stidi, pa i mrzi. Povučena je granica između uma i tela, pa čovek oseća da je um/ego (koristim ove pojmove u najširem smislu te reči), te se on tako poistovećuje sa manje ili više tačnom mentalnom slikom o sebi, skupa sa intelektualnim i emocionalnim procesima povezanim sa tom slikom.

Dakle, prvo smo povukli granicu između našeg „ja - organizam“ i „ne-ja“ koristeći našu kožu. Zatim smo videli se dalje u okviru našeg „ja“ može povući dalja granica na naš „um/ego/sopstvo“ i naše telo. Ipak, ni to nije kraj. Iz različitih razloga, o kojima ćemo kasnije govoriti, osoba može da odbije da prizna kako su neki od aspekata njene sopstvene psihe – njeni. Kako su to još stari psihoanalitičari govorili, počev od Frojda i njegove ćerke Ane Frojd, sa čime je saglasna i savremena psihoterapija, ako osoba ne želi da prizna neke aspekte sebe ili svog iskustva kao svoje, ona ih otuđuje, potiskuje, otcepljuje ili ono što je najgore, projektuje u spoljašnji svet („Nisam ja taj koji je ljubomoran i zavidan, oni zavide meni“, „Nisam ja besan, on je neprijateljski raspoložen prema meni“). I tako osoba ponovo iscrtava još jednu graničnu liniju – između onog dela svoje ličnosti koji je prihvatljiv i željen, a koji su različiti autori opisivali različitim imenima „persona“, „idealni self“, „ego-ideal“ i onog dela koji je neprihvatljiv, neželjen nazvan „senka“, „prezreni self“ i sl.

I tako, da bi definisali sebe, mi ucrtavamo granice i formiramo polaritete – ono što je unutar granice i ono što je van te granice. I svaki sledeći nivo spektra je neka vrsta sužavanja ili ograničavanja onoga što osoba oseća „unutar i izvan granice“, naboj između polariteta postaje sve jači, unutrašnji konflikt raste, a linije razgraničenja postaju prave „borbene linije“. Na nivou organizma, neprijatelj može biti u neposrednoj okolini – društvo, poznanici, država i sl. Na nivou ega, nije samo okolina neprijateljska teritorija, već je to i naše telo koje je nisko, visoko, debelo, mršavo, bolesno, lenjo i sl. Na nivou persone/poželjnog selfa, nije više samo okolina i telo potencijalno strano i neprijateljsko, već su to i delovi naše ličnosti koje ne želimo da priznamo kao svoje i koje guramo u nesvesno, potiskujemo i projektujemo kao strani sadržaj u našu okolinu. Ovo je bio jedan ontogenetski prikaz procesa kako čovek tokom svog individualnog životnog procesa, ne uočavajući i ne osvešćujući Zakon dualiteta i Zakon polarnosti pravi granice kao borbene linije i na kraju trpi posledice toga. Ovde imamo na delu nedostatak funkcionalnog majstoriranja Zakona dualnosti i Zakona trougla, koji ukazuju da suprotnosti moraju da postoje i da tek u njihovom dinamičkoj sadejstvu nastaje stvarna manifestacija.

1.3. Razvoj čoveka kao vrste, razvoj civilizacije i postavljanje granica

Pojmovi se definišu preko svojih suprotnosti. Do sada smo razmatrali kako pojedinac tokom vlastitog razvoja, postavljajući granice, promašuje da sagleda funkcionalnost ova dva zakona i stvara sebi posledice. Sada bismo hteli pogledati šta se dešava u razvoju svesti čoveka kao vrste. Da li i na tom polju postoje ovakvi problemi? Da li ste se zapitali zašto se život za čoveka javlja u suprotnostima? Sve prostorne dimenzije su u suprotnostima: gore nasuprot dole, unutrašnje nasuprot spoljašnjem, visoko nausprot niskom. Takođe i sve apstraktne, društvene i estetske vrednosti su uvek izražene u terminima suprotnosti: dobro nasuprot zlu, uspeh nasuprot neuspehu, jako nausprot slabom, pametno nausprot glupom, logika se bavi ispravnim nasuprot pogrešnom, ontologija bićem nausprot ne-biću i sl. Sa druge strane, u prirodi ne postoje dobre i loše žabe, niti moralno i nemoralno drveće, ni lepo ni ružno cveće samo po sebi (tek mu čovek daje takvu vrednost). I ako se bol i zadovoljstvo pojavljuju u svetu prirode, oni nisu razlog za brigu. Kada ga nešto boli, pas cvili i ne jede. Kada je zdrav on se igra, maše repom i uopšte kao čovek ne brine, nije anksiozan povodom budućih neprilika, niti žali zbog prethodnih bolova. Za njega je to prosta stvar. Deluje da priroda, biljke i životinje prihvataju suprotnosti daleko funkcionalnije nego ljudi i ne postavljajući na taj način granice kao čovek, ne vezuju se grčevito za jedan od polariteta i sebi otežavaju život. Kada i zašto je čovek to počeo da radi. Da bi na ovo pitanje odgovorili moramo da ukratko sagledamo razvoj ljudske svesti, a pre toga da uopšte i definišemo ljudsku svest.

Pojam svesti

U psihologiji, svest je sveukupnost vlastitih psihičkih doživljaja (oseti, opažaji, sećanja, mišljenje, predstave, osećanja) koje smo u stanju neposredno da opazimo i relativno jasno opišemo ili na drugi način izrazimo. Svest predstavlja sveukupnost psihičkih procesa, subjektivni doživljaj pojedinca i njegova samoopažanja. Znamo iz nekih duhovnih učenja da je ljudska rasa do sada prošla kroz 4 razvojne faze svesti (arhajska, magijska, mitološka i racionalna) i sada je na ulazu u fazu integralne svesti. Dok magijska (predstavljena tačkom), pa i mitološka svest (predstavljena krugom), još uvek „kruže“ oko zakona jedinstva, a između svesnih, individualno nesvesnih i kolektivno nesvesnih sadržaja ne postoji jasna granica, dotle racionalna svest (predstavljena trouglom manifestacije) ima za cilj da svaku pojedinačnu stvar rastavi, analizira, sakupi sve potrebne podatke, te na taj način umnoži racionalno znanje. Još u Starom zavetu vidimo simboličan prikaz Adama koji treba da imenuje životinje. Ali da bi ih imenovao on prvo mora da obavi postupak razvrstavanja. Prvobitni čovek je morao da nauči da povuče mentalnu liniju razgraničenja između različitih grupa životinja, kako bi im dodelio određene simbole, predstave, imena. Vekovima kasnije, Aristotel je u Antičkoj Grčkoj klasifikovao bezmalo svaki proces i stvar u prirodi, sa takvom tananošću i preciznošću, da je Evropljanima trebalo više vekova da ispitaju valjanost toga. Postavljeni su pojmovi nižeg i višeg reda, klase, kategorije, vrste i podvrste. I kada se jednom postave prve granice, tako da svet izgleda kao kompleks odvojenih stvari i događaja, tada možete da nastavite sa sve tananijim i apstraktnijim vrstama granica. I tako posle imenovanja i klasifikacije, „stupa na scenu“ Pitagora i uvodi proces brojanja. Jedno drvo plus drugo drvo su dva drveta, kao i jedna pomorandža i još jedna daju dve pomorandže. Broj dva se nepristrasno odnosi na bilo koju i na sve grupe koje sadrže dva elementa, pa ih tako prevazilazi. I tako se na granicu postavljenu klasifikacijom postavlja meta-granica brojanja. Osim pojedinačnih vrsta, sada imamo i „vrstu vrsta“. Razvojem nauke posle mračnog srednjeg veka, ne samo da su brojanje i merenje dostigli svoj vrhunac, već se uvodi i nova granica „meta-meta granica“ a to je promenljiva.

Kao što je na početku postojala vrsta/stvar, pa se brojanjem pripadnika određene vrste/stvari dobija broj koji može da predstavlja bilo koju stvar, tako sada promenljiva može predstavljati ma koji broj. Ova nova vrsta granice donela je novo znanje i nagli porast tehnološke i političke moći. Sada su mogli ne samo da se broje i mere elementi, nego da se istražuju apstraktni merni odnosi, te postavljaju teorije, zakoni i principi. I tako Ken Vilber, jedan od najuticajnijh savremenih filozofa duhovito primećuje:

„Zamislite samo: Adam je znao da imenuje planete, Pitagora je umeo da ih prebroji, a Njutn je mogao da vam kaže koliko su teške“.

Iz datog pregleda smo jasno mogli videti da u osnovi kako razvoja čoveka kao vrste, tako i individualnog razvoja, leži postavljanje granica. Svako postavljanje granica stavlja na snagu Zakone dualnosti i polariteta. I kako već i sami zakon dualnosti nalaže, i sam proces postavljanja granica ima svoju pozitivnu i svoju negativnu stranu, na šta ćemo se osvrnuti u sledećem poglavlju izlaganja. Nepoznavanje i manjak majstoriranja tih duhovnih zakona dovode dao određenih poremećaja i u duhovnom i u psihološkom smislu, o čemu ćemo više govoriti u sledećem nastavku.