ČOVEK I NJEGOV POLOŽAJ U KOSMOSU

Sve više smo svedoci sveta koji iz godine u godinu doživljava ogromnu transformaciju. Ljudski um iz dana u dan prevazilazi sa vremenom sve tehnološke sfere.

Postajemo polako svedoci jednog vremena gde robotika polako preuzima uloge nad onim što su nekada krojile ljudske ruke. I što je čovek bliži digitalnom i modernom vremenu on je takođe sve udaljeniji od svoje sopstvene prirode,

gde svet postaje mehanizam koji polako guta celu populaciju, pokušavajući da je preoblikuje u samo jedan šablon po svojoj meri. Šablon u kome ćemo svi koračati poput produkta na fabričkoj traci.

Čovek je uporan u večitoj trci da spozna kosmos koji se u skladu sa zakonima vremena takođe menja, pa ono što nam je bilo važno kao naučno otkriće od juče, stavlja sebe pod znak pitanja već danas, a već sutra važna otkrića više nemaju svoje mesto u svetu nauke.

Čovek vremenom postaje sve u vidljivom svetu promena, ali takođe i gubi nad sobom svoje vlasništvo. Bivajući polako produkt korporativnog sveta. Poput digitalnog primata koga polako gutaju Svetski potrošački sistemi i bespoštedni monopoli u kome nestaje njegov pravi smisao?

A šta je smisao čoveka i odakle treba početi sa njegovom realizacijom? Jednostavno dovoljno je uperiti prst u sebe i krenuti involutivnim putem. Krenuti putem izvora, putem o kojima pričaju veliki avatari i heroji jednog doba koji su nam ostavili svoje herojske podvige kroz arhetipski i mitološki prikaz borbe čoveka sa bogovima i demonima kroz lavirinte izazova, kako bi on sam našao izlaz ili ulaz u svoje sopstvene vrednosti u kosmosu. A gde su sve te borbe i gde započinju do u nama samima.

Latinska poslovica nam govori mnogo više u jednom natpisu nalaze se reči:

"Vivamus ut vos have ut satus a belli in pace."

"Da bi živeo u miru moraš započeti rat".

Kakav je to rat sa kojim se čovek mora suočiti?

To je rat za Arijadninu nit, to je rat za zavetnim kovčegom, to je neutoljiva žeđ za Svetim gralom. To je potraga za Solomonovim hramom čiji zidovi su naše zone komfora, i koji se postepeno otkriva kroz poznavanje kosmosa.

Ulazak u sebe je izlazak iz običnog sveta, biti intronaut znači biti poput onoga koji putuje u sebe. Jer najveće tajne su sakrivene i zakopane u čoveku samom, jer čovek će svuda tragati i osvojiti sve ali u pravoga sebe, on će poslednje pogledati.

Ko spozna sebe spoznao je Svemir.

(Stara alhemičarska izreka)

Naučnici tvrde, a o tome pišu i Upanišade (drevni hinduistički sanskriti), kao i čitavo savremeno viđenje kvantne fizike da je ceo kosmos zapravo u samom čoveku. Zvezde i galaksije se ne nalaze u vidljivom ili nevidljivom univerzumu miljama daleko od nas, već su slika u našem mozgu koji reflektuje očni nerv. Gde impuls dostavlja informacije u vidu električnog kola kreirajući sliku poput holograma u mračnom delu ljudske lobanje (poput platna u bioskopskoj sali), što dokazuje da smo mi i kosmos jedno.

Dakle, dolazimo do zaključka da je čitav kosmos zapravo delo misli, a ne nekakvog objektivnog svemira onako kako ga mi doživljavamo i koga veličamo, koga osuđujemo i od koga se ograđujemo, stvarajući tako ego-identitet, individualnog posmatrača čiji je fokus na ono spolja.

Posmatrača koji sam zapada u identifikacije onoga što stvara, poput glumca izgubljenog u svojoj predstavi, izgubljenog večito u svojoj glumačkoj usnuloj kreaciji.

Ovakav put se u mističnom svetu naziva “putem sna“, gde čovek sanja jedan svet za koji misli da je stvaran, stvarajući tako vrzino kolo, on u tom istom svetu i umire i ponovno se rađa (hronološki).

Dok ne započne potragu za svojom domovinom, potragu za samim sobom kojeg je izgubio? U većini slučajeva ovakav put samopotrage je prioritet i uvek je dobrodošao.

Na njegovom početku mi upoznajemo zakone, zatim sile i vektore jedinica, koje deluju nad čovekom stvarajući mu ono što on laički naziva sudbinom?

Samom spoznajom ovih zakona i sila koje deluju na njega čovek dobija jednu kvalitetnu notu koja ga zapravo oslobađa ovih dejstava i gde on postaje vladar svoje sudbine. Prvo upoznaje zakone uzroka i posledica zatim ih ispravlja i na kraju neutrališe, uspešno izbegavajući ono što mu otežava život kao i put kretanja ka sebi, dok ne postane sam sebi: put, istina i život.

Što je bliži sebi, ovi zakoni i sile imaju drugačije dejstvo nad njim. I ako se ovde razrešenje ne nalazi u snazi tih sila, već u čovekovom razumevanju kako mehanizmi kosmosa pravilno funkcionišu. On ih ne vidi ali ih postaje svestan.

Dobijajući uvid da je sam sebi cilj i prepreka do konačnog uskrsnuća. Da je on oroz na ono sa što zove sopstvenom realnošću, raslojavajući tako sebe na slojeve ličnosti koje ostavlja iza sebe poput zmijske košuljice.

Iako su u mnogim ezoteričnim učenjima zmije mistična simbolika. One upravo predstavljaju način transformacije otrova u lek. Baš takav je i ljudski ego on mora proći kroz alhemičarske opuse, kako bi na kraju postao lekovit. Poput i zmijske prirode on mora da trascedentira samog sebe, kretajući se vertikalnim putem:

"Od žlezda do zvezda, od mikro ispoljavanja do makro ostvarivanja."

Da iz htonske prirode dotakne Uranovsku prirodu prirodu Nebeskog. Ono što se tada otkriva posmatraču jednako je otkrivanju najveće enigme kosmosa.

"Dve najvažnije stvari u tvom životu su dani kada si rođen... i dan kada spoznaš zašto si rođen".

Mark Tven