ГЛИСТОН ПУТУЈЕ У ЗЕМЉУ

Велико разгранато јабуково дрво скривало је у својој крошњи најлепшег, најрадоснијег и најрадозналијег црва на свету. Био је мали, дебељушкаст, са великим плавим очима и звао се Црвон. На пољани, пуној цвећа, лептира и буба није успевао да угледа свог најбољег друга Глистона.

Пискутавим гласом покушавао је да га дозове:

- ГГГГлистоооне !

Глас му се провлачио око зеленог лишћа, клизио до стабла а одатле ширио пољем преко сваке травке. Чудили се мрави овом необичном гласу, бубамаре и лептири су се узнемирили и само у круг летели. Једино су скакавци и зрикавци, скачући брзо и окретно са травке на травку, покушавали да ухвате Црвонов глас. Све у свему сви су учествовали у некој трци, збрци, скакању и фрци. У једном тренутку настао је чудан тајац. Истовремено су сви угледали Глистона, а он, као да није чуо ништа, ама баш ништа. Ужурбано и предано је паковао гомилу разних ствари у велики зелени ранац. Само се вртео и окретао, самог себе преслишавао, нешто записивао.

Све бубе су још више почеле да се чуде. И не само оне, почела је и трава да се чуди. Цвеће је заборавило да затвори своје латице, мада је сунце зашло и ноћ увелико најављивала свој долазак. Најзачуђенији је био Црвон. Нервозно је доле-горе шетао по јабуци, једноставно није знао шта да ради. Једва је сакупио храбрости да упита свог пријатеља:

- Хеј, Глистоне, шта радиш, да ли некуд путујеш?

Глистон се изненада окрену и погледа Црвона онако љутито, ваљда зато што га његов пријатељ узнемирава. Преврну очима, помери неколико ствари и седе полако поред ранца. Подиже главу ка небу и полузатворених очију, онако заносно поче да прича, као да рецитује неку песму.

- Ти, ја и сви наши другари живимо на Земљи, најлепшој планети у Сунчевом систему. Земља је једна нежна плава лопта, као зеница у твоме оку. На њој има река, планина, мора, сунца и снега, а понекад и кише. Све око нас припада Земљи. Она је твој и мој дом, али и оних птица што по небу лете, и свих риба што пливају у океанима и ових ливада и цвећа где се играмо. Земља нам даје живот, радост и лепоту. Имам жељу, велику као кућа, да упознам Земљу. Да је видим, додирнем и осетим у сваком њеном делу, овде на ливади, али и у дубини, у њеном срцу. Ја много волим планету на којој живим. Али знаш, да би неког волео, мораш га добро познавати и разумети, као ја тебе. Зато сам одлучио да прокопам тунел кроз целу Земљу.

Црвон је био занесен гласом Глистона, па се мало трже када његов пријатељ стаде са причом и настави са паковањем.

- Шта ће ти тај велики ранац и лампа у руци? - бојажљиво га упита Црвон, не желећи да га даље узнемирава.

- У ранцу носим храну, воду, сијалице, батерије, инструменте, боце за кисеоник, бушилицу, лопату и специјално одело да се заштитим од топлоте. Знаш, тамо у дубини Земље је много вруће. Лампа ми треба да бих видео пут. Унутра је мрак, као у неком подруму. Овај шлем ми служи да не повредим главу у тунелу и да на њега накачим лампу како бих рукама могао копати тунел.

Сви су били веома зачуђени. Није било више гужве, фрке. Неки тајац је завладао пољаном.

- А колико ћеш тамо остати? - упита Црвон бојажљиво.

- Не знам, можда док овде не падне први снег. Знаш, Земља је округла. Кад тунелом дођем на другу страну Земље, тамо ће бити пролеће док овде траје зима.

Црвон је био изненађен и мало тужан. Тихо, као да је себи говорио, упита Глистона:

- Значи, нећу те видети и чути дуго?!

- Ма не, нећеш ме само видети, одговори Глистон нервозно. Мобилним телефонима бићемо стално у вези. Причаћу ти шта видим, како ми је и ако ми затреба помоћ, да ми помогнеш. Могу ли рачунати на тебе?

Црвону одмах засијаше очи, а преко лица развуче осмех:

- Свакако, ти си мој најбољи пријатељ. Када крећеш?

- Вечерас, после цртаног филма на телевизији.

- Желим ти срећан пут, јави се што пре и чувај се! Окрете се брзо. Није хтео од туге да још једном погледа Глистона да му не би приметио сузе у очима. Уствари, био је тужан због растанка, али некако и срећан што има тако храброг пријатеља.

- Хало, хало, да ли ме чујеш? - усхићено је Црвон викао у слушалицу мобилног телефона и са нестрпљењем чекао шта ће даље чути.

- Да, да, добро те чујем! - одговорио је Глистон.

- Где се сада налазиш? - упита га Црвон.

- Још увек нисам много далеко од тебе. Као што знаш, ти и ја живимо на Кори Земље ...

- Како, како, каквој Кори? - изненади се Црвон.

- Ваљда знаш да је Земља као лопта…?!

- Знам, наравно да знам, потврдно ће Црвон.

- Е, тај спољашњи део лопте, где су планине и реке зове се Кора.

- Добро, пусти сада Кору, где си ти сада? - поново га упита Црвон.

- Како је овде лепо! - одговори му пријатељ. Ја сам у једној великој пећини кроз коју тече подземна река, а около су камене руже прелепих боја. Има и дебелих камених стубова на којима висе слепи мишеви. Они не воле светло, јер живе у мраку, па им моја батерија смета. Мало су се узбудили, па свуда наоколо лете.

- Драго ми је да си добро, брзо му одговори Црвон и одмах упита: Има ли риба у тој реци? - Црвону је још увек дрхтао глас од узбуђења и среће што чује свог најбољег пријатеља.

- Ма не, кратко одговори Глистон, као да се мало наљутио због овог питања.

- У пећинској реци нема правих риба. Ту живе неки мали ракови, скоро провидни и много плачљиви.

- Да ли неко живи у пећини? - настави Црвон са питањима.

- Скоро да нема никога. Видео сам неколико паукова и буба. Замисли, они цео живот проведу у мраку, па када их осветлиш, уплаше се и побегну у рупе да их не ухватиш. Овде јесте мрак, али није страшан, ваљда сам се и навикао. Нема, уствари, кога да се бојиш.

- Како идеш, ходаш ли, или пузиш? Има ли ту неки пут?

- Има, понекад је широк и висок као учионица у школи, али је понекад толико мали и узак да морам да пузим. Користио сам и уже да бих се попео на горњи део пута. Завезао сам га за један дебео стуб и пентрао се, као уз бандеру. Извини, морам да ставим мобилни у џеп па ћемо на кратко прекинути разговор. Јавићу ти се чим препливам ово мало језеро.

- Молим, какво језеро, колико је, да ли је вода хладна? Црвонов глас био је истовремено и радознао и забринут.

- Није велико, као кошаркашко игралиште. Вода је хладна и провидна. Овом мојом лампом видим дно од камења.

- Откуд та вода, је ли дубока? Пази да се не оклизнеш и упаднеш, настави Црвон.

- Не, не брини, мој другару. Дозволи да ти одговорим одакле језеро. Али. прво да ти објасним како настаје пећина. Знаш, Земља је жива планета.

- Па, како то мислиш жива, не разумем? - изненада га прекину Црвон.

- Лепо, Сунце својом топлотом, ветар, киша и снег стално делују да површина Земље, где ти и ја живимо буде равна, без брда и планина. Зато имаш шљунак и песак у долини реке који су дошли са врха планине.

- Хеј, стани мало, како дошли са врха планине? - прекину га Црвон.

- Тако, лепо - настави Глистон. - Од сунца и кише стена на врху планине се распада и њене мале комаде носи поток до реке у долини, а река их донесе на обалу. Ти се онда на плажи играш у шљунку и песку, правиш куће, тврђаве, тунеле, или нешто пишеш.

- А, сад разумем зашто је шљунак заобљен, као кликер! - прекину га Црвон. - То су уствари комади стена који су се скотрљали чак са планине и зато су округли.

- Браво, браво, добро си се сетио, то и ја нисам знао, кратко одговори Глистон. - Него, да наставим ... имамо Сунце које нас греје, пада киша, снег, дува ветар. То су Спољашње силе које делују свуда око нас да би Земља била равна, без узбрдица и низбрдица. Са друге стране унутра, у Земљи, делују друге силе које померају стене горе доле, или их кидају, савијају, увијају и тада се стварају планине. Зато имамо и вулкане. То се зову Унутрашње силе, јер су унутра у Земљи.

И те две силе се непрекидно боре, као они боксери у рингу, једна кида и савија стене, ствара брда и планине, а друга хоће да све буде равно, као двориште у школи. Зато се облик Земље непрекидно мења, а кажу научници, знаш, то су они што стално уче и никад се не играју, да зато и има живота на њој. И пећине су пример борбе ових сила. Прво се унутрашњим силама близу површине Земље стене померају, ломе, кидају, дробе. Понекад то деловање унутраншјих сила осећамо као земљотресе када се све око тебе дрма и тутњи. Тако су ми причали тата и мама. Да ли разумеш?

- Да, да - климао је Црвон главом, мада му још увек није било јасно како изгледају те унутрашње силе.

- Због унутрашњих сила стене се на планинама кидају и ломе и тада се стварају велике пукотине и рупе и то су, уствари, пећине. Али, сачекај, молим те, да погледам шта пише у књизи о Земљи коју сам понео са собом да читам пре спавања ... Да, да то сам и мислио, настави Глистон, - пећине се јављају само у стенама које се зову кречњаци. Од њих се добија креч којим се зидају куће и солитери, по томе су и добиле име. Када вода пролази кроз пукотине у кречњацима, она их раствара правећи у њима још веће пукотине и рупе разних облика, као тањири, каде и лонци, знаш, то је оно у чему мама прави ручак. Али су они понекад велики као кућа, још и већи, буду и као велика биоскопска сала. На другим местима, обично на зиду или плафону тих кречњачких пукотина и рупа, па и на месту где сада ходам, вода то што је растворила исталожи правећи велике завесе предивних боја, као оне у позоришту...

- Разумем, разумем ... - прекину га нестрпљиво Црвон очекујући наставак приче.

- На плафону пећине су, како да ти објасним? ... - мало збуњено застаде Глистон. - Знаш, кад је зима па се на крову направе леденице. Е, тих леденица има по плафону колико хоћеш, а неке су веће и од тебе и од мене заједно. Замисли, има их и на поду, само су мало дебље и мање од оних на тавану.

- Па, одакле оне ту? - опет знатижељно упита Црвон.

- Ех - одговори Глистон поносно, као да се правио мало важан - вода која је растворила кречњак стално капље са таванице на дно пећине. Део оног што је растворила исталожи на тавану, стварајући оне леденице, а и из капи које падну на дно пећине исталожи се остатак када настану ове мале и дебеле леденице између којих понекад пролазим. Једну леденицу са тавана сам случајно поломио, замисли, у средини је шупља, знаш, туда пролази вода са раствореном стеном.

- Има људи који се баве проучавањем пећина - настави причу Глистон - то су спелеолози. Оне леденице на тавану називају сталактити а ове са дна сталагмити. Када таложење траје дуго, онда се леденице са тавана и ове мале дебељуце са дна споје стварајући велике стубове, дебље и више од бандера у нашој улици. - Еј, другару, мало сам се уморио. Јавићу ти се сутра чим се пробудим, нервозно и мрзовољно рече Глистон са жељом да прекине разговор.

- Не, немој да прекидаш молим те, завапи Црвон.

- Само ми реци одакле језеро усред пећине?

- Боже, како си понекад досадан - прекину га Глистон - Рекао сам ти да вода пролазећи кроз пећину раствара и еродује стену.

- Па, шта ти је то “еродује”…? - прекину га Црвон.

- То ти је кад вода струже и струже стену. Ваљда знаш да су кањони и клусуре настали ерозијом стена.

- Знам, знам - смирено ће Црвон, не желећи свађу са својим другаром, иако му још увек није било јасно како вода може да струже стену.

- Е, када вода иструже стену, створе се рупе и ти велики лонци у којима се вода задржава правећи мало језеро. Тога има често у пећинама које имају воду - мудро закључи Глистон.