ДА ЛИ КАСНИ АВИОН?

- Драгице иди питај оног јатовца јел касни авион.

- Прво Милане, као што видиш, авион је ту на писти и кренуће када путници који су дошли, изађу а ови други се укрцају. Друго, авион не може да касни већ само лет касни, толико ваљда знаш.

- Ух, ала си паметна! Јел то неостварена професорица српског језика нашла на аеродрому да ми држи предавање? Само сам хтео да знам колико ћемо још овде да седимо. Деду смо допратили и изчекирали па шта сад још треба да седимо овде?

- Ако ниси приметио, твој син Михајло се са дедом нерадо растаје па не мораш тај догађај да му скраћујеш. Јасно ми је да ти се жури у кафану где ти је оно џабалебарошко друштво али би бар ове суботе могао то да прескочиш па да испратимо мог оца како доликује. Чувао ти је сина ово лето и очигледно, то њихово дружење је јако пријало обојици. Зашто то сада хоћеш да поквариш?

- Немам ја ништа против њиховог дружења али ми смета то дедино потенцирање твог родног краја, обичаја, цркве Лазарице и слично. Михаел полази у септембру у школу и то му ничему неће користити. Ето, зато.

- Прво, наш син се зове Михајло, по твом покојном оцу, и сигурна сам да би се окренуо у гробу када би чуо како зовеш његовог унука. Друго, мој отац га је водио на места која ће вероватно ретко виђати следећих година. Треће, не видим шта ти смета мој родни Ћићевац? Ко ти је бранио да ти одведеш сина у свој родни Неготин па га тамо водиш на пецање и у лов.

- Опет ми држиш предавање као да ја не волим своју земљу. Мислим да му је важније да зна овај крај где сада живимо него тамо неко Ћићевачко језеро и како се ставља глиста на удицу. Јуче ме је мали удавио са том причом.

- Ја знам да би ти више волео да ти син зна састав фудбалске екипе Фортуне из Диселдорфа него што га је деда научио које све беле рибе постоје у том језеру али то се неће догодити тако брзо, ако се ја питам.

- Видим да си данас посебно негативна према мени. Ја само хоћу да се наш син припреми за живот који га чека што боље и ништа друго.

- Ако мислиш да ће то да постигне тако што неће ништа да зна одакле су му преци, грдно се вараш. Узгред, оно о неоствареној професорки ћеш да ми објасниш када дођемо кући.

- Добро, хајд мало о’лади. Шта сад Михајло црта твом оцу на салвети?

- Црта великог и малог чича Глишу како пецају. Хоће да му поклони цртеж за успомену.

- Ево зову путнике за Београд, ‘ајде да кренемо. Само без цмиздрења на опроштају, молим.

-----------------------------------------------------

- Ана, љубави јел ти удобно на том седишту? Нисам могао да обезбедим нека седишта напред али ни ова нису лоша, јел да?

- Мени је важно да си ти сео поред прозора па можеш да осматраш околину. Ја могу и у пролазу да седим. Важно је да сам уз тебе.

- Јел ја то осећам неки сарказам у твом гласу или ми се то само учинило?

- Драги мој Дејане, важно је да ти вечерас стигнеш на прославу 15 година од матуре и тамо сретнеш старо друштво а посебно оне девојке које су те игнорисале и за којима си патио. Ја сам ти дошла као нека утешна награда.

- Не само да си саркастична него си и вицкаста. Сада ћемо ваљда, да полетимо па нећу морати да те слушам.

-----------------------------------------------------------

- Драги путници, говори вам капетан, мораћемо да одложимо полетање јер је једном путнику позлило. Молим вас да ако има доктора међу вама да се јави стјуардеси код задњих врата. Хвала на разумевању.

- Контрола лета, овде ЈУ 367, имамо здравствени проблем са једним путником. Треба нам медицинска помоћ. Где да се паркирамо?

- ЈУ 367, контрола овде, вратите се на своју позицију Б37 и спустите задње степенице. Амбулантна кола стижу за 2 минута.

------------------------------------------------------------

- Ана, пошто седиш у пролазу, питај стјуардесу колико ће да касни авион?

- Љубави, не каже се да авион касни већ лет. Видиш ваљда да су се узмували око оног старијег чике у предзадњем реду. Сав је побелео. Ко зна шта му је.

- Ако скоро не полетимо изгубићемо аутобус за Пожаревац.

- Дејане, човече, ваљда је важније да овом путнику укажу помоћ него да ли ћеш ти да стигнеш на време на годишњицу матуре. Уосталом, узећемо такси када слетимо у Београд.

- Е то ће баш лепо да нас кошта.

- Ево стигла амбулантна кола. Уносе силну опрему за реанимацију. Мора да му је срце страдало. Ја сам приметила још док смо улазили да је блед и да се тресе. У рукама је дрзао неки папир, салвету, шта ли.

-----------------------------------------------------------------

- Шта се догађа, ти боље видиш са свог седишта?

- Дејане, сада га стављају на носила и спремају за изношење. Изгледа да неће да настави пут са нама. Заборавили су онај папир на дедином седишту.

---------------------------------------------------------------

- Анчице питај стјуардесу када отприлике полећемо.

- Ала си досадан. Управо одлази хитна помоћ а стјуардеса подиже степенице и затвара врата Јао! Куку.

- Шта је сад, побогу?

- Стјуардеса се прекрстила и заплакала.*

* Прича је инспирисана стварним догађајем на аеродрому у Диселдорфу, средином 70-тих година, са трагичним последицама.