ДАЈТЕ ШАНСУ ХРАСТОВИМА

„ Не мора се све сматрати као истина,

довољно је да се сматра као потреба“

Кафка

Међу свим дрвећем посебно место заузима храст. У предањима многих народа он је свето дрво, шуштањем храстовог лишћа оглашава се Зевсова воља, воле га и Јупитер и Перун, људи и громови, његово латинско име - робур, значи снага. О храстовим гранама било је обешено Златно руно, у његовом стаблу радо живе нимфе, од његовог лишћа плету се краљевске круне и венци.

Више од двадесет година прогања ме мисао: кад већ поклон, изузев куртоазног захваљивања, није узвраћен, јесу ли или нису засађени ти храстови? Јер верујем, попут Маора, да дароване ствари имају дух, да у њима лежи моћ која ће, пре или касније, навести примаоца да поклон узврати. И доследна поступност у откривању је добар знак! Скоро да ме уверава да смо на добром трагу.

У документарним фондовима Музеја историје Југославије сачувани су писани трагови о једном поклону, јединственом по свом дародавцу и необичном по својој намени. Јединствен је и по томе што је то једини поклон Јосипу Брозу Титу за кога се искрено надам да никада неће бити пронађен у свом изворном облику. Његова судбина није била намењена, како то са свим музејским предметима бива, мрачним депоима и прашњавим полицама, његов губитак значи његов живот, само његовим трајањем жеља дародавца би била испуњена. Он би уједно означавао једину стварну везу између дародавца и дарованог, који за живота нису имали ничег заједничког. Ако под заједничко не подразумевамо такве баналности као што су поседовање истог аутомобила или то што су, на почецима каријере, обојица имали истог фотографа. Чак ни то да су дародавац и даровани умрли исте године! Ако тај предмет буде пронађен - а то је једино важно - 2009. године, имаће исто онолико година колико је дародавац имао у часу своје смрти.

Тешко да бисте на основу увида у садржај фонотеке Јосипа Броза, која садржи 1681 грамофонску плочу, одгонетнули о којој личности је реч (сл. 1). Међу свим тим плочама не само што не постоји ни једна чији је аутор дародавац, већ не постоји ни једна једина која припада врсти музике којом је Џон Ленон освојио и још увек осваја свет.

Кренимо редом!

Почетком осамдесетих година појавила су се три од укупно шест докумената овог својеврсног „случаја“ :

Документ 1 (сл. 2)

Ручно прављени коверат, беле боје, адресиран на Маршала Јосипа Броза Тита, Председнка СФР Југославије. Име „Јосип“ је и на коверти и на писму одштампано са карактеристичном грешком – „Јпсип“. Коверат је без марке и поштанског жига, тако да је нејасно како је пошиљка стигла на назначену адресу.

Документ 2 (сл.3)

Штампано писмо-летак, са аутентичним потписима Џона Ленона и његове супруге Јоко Оно. Текст у преводу гласи:

За Мир у свету

Маршал Јосип Броз Тито

Председник СФР Југославије

Југославија

Драги господине,

Овим пакетом шаљемо вам два храстова жира у нади да ћете их посадити у вашем врту и одгојити два храста за светски мир.

Са љубављу ваши,

Џон и Јоко Оно Ленон

Документ 3 (сл.4)

Руком исписан превод текста, оверен правоугаоним штамбиљом Генералног секретаријата Председника Република, са датумом пријема од 11. септембра 1969. године. Заведен под бр. 02 – 5/89.

Постоје открића толико узбудљива да су довољна сама себи. Да је ово било једно од тих, показује показује податак да су истраживања, ако их је уопште и било, кренула у погрешном правцу. Заведени лепотом резиденцијалног парка (сл.5), који се простирао на скоро 10 хектара, са више од 3000 стабала и 165 различитих биљних врста - као у оној бајци о шуми тако бескрајној у којој су сви заборавили да је од дрвећа – колико се сећам, нисмо тражили храстове, већ се распитивали код баштована. Али, какав одговор очекујете од оних који се цео живот баве садјењем? Отежавајућа околност је била и та што је већ почетком 1981. године један део парка, због важности неког објекта, високим зидом одвојен од простора који је након Титове смрти претворен у музеј. Управо у том делу парка, један поред другог, налазила су се и, надамо се, још увек налазе, два храста лужњака ( Qуерцус робур ) (сл.6). А били смо и млади, имали неки други осећај времена...

Imagine..., рекао би Џон.

Почетком деведесетих открили смо још два документа:

Документ 4 (сл. 7)

Помало збуњујући извештај о лабораторијском прегледу два жира, од 8. октобра 1969. године. Овај документ нам открива два важна детаља. Сазнајемо да су жиреви након прегледа послати у резиденцију Председника Републике, док нас појава адресе дародавца у горњем левом углу - Јохн Леннон, Аппле, 3 Савиле Роw, Лондон W 1 – упућује на још неоткривени документ, највероватније аутентични омот пошиљаоца са поштанским жигом и марком. (сл.8). Тешко да ће овај документ бити пронадјен. Много година касније сазнао сам за јаке везе које су пасионирани филателисти имали у писарници Генералног секретаријата Председника Републике, правећи на тај начин приватне колекције.

Документ 5 (сл.9)

Допис Амбасади СФРЈ у Лондону, бр. 02-5/107, од 22. октобра 1969. године. Помоћник шефа Протокола Председника Републике, Вељко Велашевић обавештава амбасаду о поклону Џона Ленона и његове супруге Јоко Оно и моли да им се захвали на „симболичном гесту“.

Али, почетком деведесетих десио се и рат, који нас је зауставио у потрази за храстовима за светски мир.

Revolution...зашто да не?

У тој деценији, поред свега осталог, девастирана је и сама установа у којој се чувала заоставштина Јосипа Броза Тита. Реинвентаризацијом огромног броја предмета жирови, на сву срећу, поново нису пронадјени и поред тога што су се, на основу документа бр. 4 морали налазити у Резиденцији. Утолико пре, јер су Комисије након смрти Јосипа Броза, 4. маја 1980. године, педантно обрадиле и документовале велики број предмета од којих су многи, и по својој вредности и дародавцима, тривијалнији од жирова. Од 1997. године највећи део некадашњег музеја постаје резиденцијални простор новог председника Југославије. За време бомбардовања, 1999. године, Резиденција је погодјена са три пројектила. Штету је, наравно, претрпео и парк. До данашњег дана о том простору, изузев погледа преко високог зида, немамо никавих информација.

Током припрема за изложбу „ДО,УТ ДЕС“ (Дарови и уздарја), 2003. године, откривамо, за наш случај, изузетно важан документ – Упуство о пријему, евиденцији и руковању поклонима упућеним Председнику Републике и супрузи, захваљивању и узвраћању поклона, који је на снази од 16. фебруара 1965. године (сл. 10 и 11). Ствари постају јасније. У члану 12 Упуства говори се о поступку око пријема поклона живих дивљих и домаћих животиња, птица, расадног дрвећа, биља, цвећа и сл. У другом ставу истог члана стоји: Чим се дозна за долазак такве врсте поклона, Протокол саставља забелешку са питањем шта да се учини и где да се смести такав поклон, како би Председник Републике донео благовремену одлуку.

Тачка 13 Упутства разрешава нашу збуњеност везану за преглед: Сви поклони који се шаљу Председнику Републике претходно се лабораторијски прегледају. Ако се ради о техничкој врсти робе, поклони морају бити и испробани.

Још нам треба Одлука!

Help...!

Током припреме материјала за потребе ове изложбе, опет посетим Архив, 19. фебруара 2008. године. У позамашној кутији бр. 129, са ознаком КПР (Кабинет Председника Републике) В-6а, у којој се иначе чува писана градја о поклонима Јосипу Брозу Титу, пронадјем кошуљицу са познатим предметом. Привучен занимљивим садржајем, препискама са славним и познатим, закопам по кутији и скоро при дну, извучен ко зна када из своје архивске кошуљице, угледам тако жељени документ! У Белешци, без означеног датума, са меморанрумом протокола Председника Републике, шеф тог Протокола Владо Шестан (на тој дужности био од октобра 1968 до децембра 1972. године), обавештава Јосипа Броза Тита о приспелој пошиљци и жељи дародавца. Белешку завршава речима: Молим друга Председника за одлуку (сл. 12). При самом врху документа, пенкалом уписан карактеристичан, лични параф Јосипа Броза Тита, у облику стилизованог ВТ (видео Тито). Тим знаком, кажу нам у Архиву, Тито потвдјује и одобрава предмет.

Познато је, још од оног у западној цивилизацији најраније забележеног сусрета измедју Солона и лидијског краља Креза, да се у сусретима владара, војсководја и државника, са једне, и филозофа, уметника и песника, са друге стране, изузев понеке анегдоте, не догоди ништа. Познати су и разлози зашто је то тако – док се они први баве „стварањем историје“ они други улажу напоре да нам ту исту историју учине подношљивом. Нама остаје нада да су иза овог кратког, писаног сусрета Тита и Ленона, остала два храста, која нам се, у овом часу, заиста чине подношљивим.