ЗЕЛЕНИ ОКТОБАР

(делови из романа по избору аутора)

1.

Након што је дошао у Београд запосливши се у полицији, Глуви је поносно градом шетао петокраку на челу присећајући се прича стараца из села о партизанским данима. Сазрео је на радним акцијама и заувек ће остати комуниста. Можда чак и задрти комуниста. Када је пала Совјетска Русија, био је згрожен. Надао се да је то само привремено и да он и његови морају учинити све да зауставе сличан пад у Београду. Са задовољством је гледао одбијање његовог председника да дође до било какве ревизије односа у посрнулој држави. Сад морамо бити истрајни, мислио је. Вратиће се ускоро црвена зора на истоку, само треба бити стрпљив. Када су Словенија и Хрватска решиле да оду, викао је да петокрака мора одбранити Југославију и да усташе из ‘41. не смеју на вратима двадесет и првог века рушити оно што су градиле генерације пролетера. Викао је да су ту да спрече рат, а за рат су оптуживали оног опозиционара који је у марту, на улици, покушао да сруши његову власт. Позивали су на мир, махали југословенством док су по Београду скупљали месо за рат, бодрећи их да у пијаним аутобусима одлазе у Книн и Вуковар где ће дизати побуну против отргнуте републике, чистећи испред себе све што није српско, не скидајући петокраку. Само тако се може одбранити Југославија јер су је сви други издали. А његов народ, као највећи, и у претходном рату је поднео највећу жртву.

Касније, пред велики помор у Босни, морао је да скине свој симбол. На нову, црвену беретку ставио је тробојку, верујући да ће се стари знак вратити. Али време није праштало. Заувек је комунистичке фразе заменио правосланим терминима. Лењина Светим Савом. Маркса Обилићем. Поруку са Љубиног гроба косовским заветом. Сликао је неколико пута скинуту црвену звезду пре него што ће је одложити у џеп војног капута. Никада се није одвојио од ње. Тајно, и данас је она ту са њим, само је премешта из џепа у џеп.

2.

Једне касне ноћи, док се магличасти месец развлачио по небу, Американац Ричард Џонс је паркирао аутомобил у гаражу двоспратне куће свог дома на Стејтенд Ајленду. Изашао је из гараже, спустио метална врата и активирао аларм. Споро се преко травњака баште довукао до улазних врата. Ногом је са кућног прага склонио гомилу опалог, сувог лишћа. Откључао је врата и ушао унутра.

Док се изувао, притиснуо је црвено дугме на телефону.

„Немате нових порука“, запиштала је механичка секретарица, његова једина пријатељица у овом дому.

„Ко би ме и звао?“, помисли Американац. Зато је пословни телефон био пун одговорених позива и заказаних састанака. Тромо се догегао до кухиње и припремио себи чај. Топла течност ће му пријати пред сан. Али сан је још далеко. Из ноћи у ноћ проводи време над књигама и документарним филмовима, загледан у дубине земље на седам хиљада километара раздаљине. Имао је осећај да проучава Средњи свет или земљу Хобита. Опијао се причама из те земље, уосталом, као и сви други пре њега.

Преврнуо је преко реда неколико страница илустроване књиге и грубим прстима дохватио шољу са чајем.

На час осети олакшање када му је топла течност стигла до дна стомака, али се одмах врати мислима из књиге. Речи као што су Цер, војвода, Газиместан, проја, одзвањале су његовим умом. Те речи су биле као шифре које су отварале тајна врата до другог, непознатог света. Илустрације Принципа како пуца у Сарајеву, Стефана Немање у белој одори пред Студеницом или Црног Ђорђа са кубуром, служиле су му као портал уз помоћ којег је могао да прелази из једног у други свет. У том свету би учио. Узимао би улогу саветника на двору цара Душана, учествовао у сплеткама последњих Обреновића или би обуздавао Пашића. Записивао је све што је видео. Из таквог стања могао је да види много дубље него у нашем свету. Многе скривене ствари постајале су му доступне. А онда би преко моста, конструисаног у његовој глави, претрчавао до садашњег времена и тражио све могуће критичне тачке како би план песнице прилагодио свету где треба да га имплементира.

Више пута је овако и заспао будећи се ујутру у грчу, тргнут и изненађен. Али како су недеље пролазиле, све лакше се враћао са оваквих путовања. Буђења су временом постала мирна, а током дана је са задовољством мислио о улогама које је тако живо ноћу изучавао. Посао који треба да одради је добијао јасан смисао. Али у њему је расло ново узбуђење. Приближавао се час када ће почети са реализацијом плана. И више од тога, бринуо га је прави сусрет са овом земљом. Да ли ће одговорити ономе што је научио о њој или ће остати разочаран и као безброј пута до сада доказати да га је грамзивост бацила у буре барута.

3.

Киша се постепено смиривала. Доктор је размишљајући о напитку преиспитивао и своја знања о природи. Она је око њега породила све постојеће, непрестано се преображавала, развијала, нестајала и поново настајала. И тако до краја света. Та природа је и омогућила, направивши правилан однос снага, да настане планета по којој се и он креће. Живот који постоји на земљи. Да ли је он образац или је изузетак и никада више поновљена ствар?

И сви ти атоми у нашем телу, некада су били на неком другом месту. Можда су их користиле друге особе или су биле део несталих делова копна, можда и мора. Да ли они у себи носе и памћење свега кроз оно што су прошли или им се та свест брише када ступе у другачији облик? Или само неки од тих атома и честица који чине нас данас имају меморију која носи терет претходних искустава. Онда би то значило да би неки појединци, можда пре свега уметници, песници или сликари, у себи имали већи број оних атома који су задржали одсјаје својих претходних појава те сада имају могућност да кроз те људе делују руководећи њиховим стваралаштвом.

Или је читава планета једно живо биће које пулсира и има дух сличан оном који и ми имамо. Можда и она доживљава и опажа на неком другом еволутивном нивоу којег нисмо свесни и који је ван граница онога што можемо да досегнемо. Наука трага за неоткривеним чиниоцима свемира, а религија их прихвата не разумејући их. Да ли ће бити створен некакав целовити систем који би могао све да обухвати и објасни?

Један чинилац те тајне се налазио у његовим рукама. Као научнику, дуго времена му је било невероватно да тако нешто уопште постоји. Постајао је очевидац унутрашњег сукоба мисли о вери ка којој никада није био окренут и знања и свих тих формула науке која му је испуњавала живот. Али напитак је и добио од верујућег човека. Баш једне исте кишне ноћи као што је ова, монах Андреј му је предао тајну.

„Нисам ти отац“, говорио му је, „али и он и ја припадамо истом, словенском народу. Наша је судбина да све на овом свету посматрамо кроз небо.“

Доктор је у истраживање хемије и ушао управо да би побегао или макар дао јаснији смисао окружењу који му је у младости створила мајка кроз, за њега, а вероватно и за Бога, неприродно партнерство са монахом. Од таквог односа, схватао је касније, требало је очистити и сам еликсир.

„Да ли је ово са неба, или не, зависи и од тога како ћеш га користити“, говорио му је монах.