КАДА ЈА ПИШЕМ ПЕСМУ

КАДА ЈА ПИШЕМ ПЕСМУ

Када ја пишем песму,

цело тело се напне и грчи

и мисли ми се скупе

у једну тачку.

Утроба се узнемири,

а поглед шара и трчи.

Речи ме обузму сву

и мисли немирно лете.

Осећаји снажни, сударају се

и посвађају комете.

И сможде ме целу.

Када ја пишем песму –

васиона обуче хаљину белу,

цела експлодира

и проспе се по мени.

РАЗМИШЉАМ НЕШТО

Размишљам нешто –

да ли бих могла

да водим љубав са храстом?

Да се заплетем вешто

у његове лиснате косе

и ту додирнем небо набрекло од жудње.

Или бих са јасеном, брестом,

расцветалим маслачком

да се мало љубим

и растерам блудње.

Не, нећу са врбом, јасиком!

и похотом орошеном ружом.

Јер могу ме прогласити

морално неподобном

и вратити међу људе.