НАЈВЕЋА ТАЈНА ЖИВОТА

Ошо

Био једном неки човек који је живео на обали и волео галебове. Сваког јутра је силазио на море да се дружи са галебовима.

Прилазили су му у јатима од по више стотина. Једног дана му је отац рекао: “Чуо сам да ти прилазе галебови – донеси ми их неколико да се поиграм са њима.” Следећег дана, кад је сишао до мора, галебови су му кружили око главе, али ниједан није хтео да се спусти.

Највећа тајна живота гласи – живот је дар. Запамтимо то. Нисмо га заслужили. Живот није наше право. Дат нам је, нисмо га зарадили. Кад то схватимо, разјасниће нам се многе недоумице. Ако је живот дар, све што се догађа у животу такође је дар. Срећа, љубав, медитација – сва лепота је дар светости, дар целине.

Никако је не можемо зарадити, нити можемо да натерамо живот да нас усрећи, да будемо вољени или да остваримо медитацију. Чекајмо, отворимо се ка срећи, предајмо јој се, жудимо за њом, будимо стрпљиви, али немојмо да захтевамо, немојмо да покушавамо да је заграбимо.

Закон каже: “Не покушавајмо!” Не можемо јурити за срећом. Морамо је чекати. Чекање није напад. Крећемо се, али не директно према њој, јер нисмо агресивни. Ништа није директно као насиље и ништа није насилно као директност.

Живот се креће у концентричним круговима, а не у одређеном смеру. Земља се окреће око Сунца. Сунце се окреће око већег Сунца. Галаксије се окрећу, свемир се окреће. Годишња доба се смењују.

Живот је цикличан, ништа се не креће право. Није као стрела која иде у одређеном смеру. Стрела је људски изум. Стрела бира најкраћи пут од једна до друге тачке. Стрела је у великој журби, као да је свесна протока времена. Живот није у журби.

Бог има бескрајно стрпљење. Пажљиво ради на индиректан начин. Ствара бебу – тај посао траје девет месеци – изгледа да нема никог ко би му штоповао време и мерио ефикасност. То се не односи само на бебе – веома пажљиво ствара цвеће, птице, власи траве. Живот захтева огромну пажњу и много времена.

Живот није журба. У ствари, чини се да Бог није ни свестан протока времена. Он постоји у безвремености. Ако желимо да будемо са Богом, немојмо да журимо, иначе ћемо Га престићи.

Човек се обучава само у томе да што више убрза процесе. Брзина сама по себи може имати вредност, али журба може створити само лудило – и створила је лудило…

Знао сам једног старца који се непрекидно жалио, увек је звоцао. Ништа није било како треба – рођен је да критикује. Наравно, патио је као и сви критичари. Некад је било вруће, некад хладно, некад је било превише кише, некад је било сушно. Патио је читаве године, ниједно годишње доба није му било по вољи.

Негативан став – негативан ум – био је у непрекидној потрази за срећом, стално је покушавао да буде задовољан. Никада нисам видео тако незадовољног човека: био је оличење патње и незадовољства.

У очима му се видела само патња и разочарање. На лицу је имао боре као да се грчио од силног незадовољства. Свака примедба му се урезала у лице.

Одједном се променио – дан пре свог шездесетог рођендана. Људи су дошли да му честитају и нису могли да верују својим очима – промена се догодила преко ноћи. Неко ми је испричао причу о њему и пошао сам се сам уверити. Била је то његова револуција са којом се ни Октобарска револуција није могла упоредити. Кинеска револуција је била ништа наспрам тога. Шездесет година је тај човек тренирао незадовољсво. Како… Одједном? Шта се догодило? Какво чудо…?

Питао сам старца који је заиста био срећан: “Шта ти се догодило?”

“Доста ми је свега! Шездесет година сам покушавао да достигнем срећу, али нисам је достигао. Ноћас сам одлучио да заборавим на то, да се не замарам се срећом и једноставно ћу да живим. И ето ме сада – срећан сам!”

Шездесет година је јурио за срећом. Што је више гонимо, бићемо све несрећнији и несрећнији. Тражимо право, као стрела, али живот се креће по кружној путањи. Бог не верује у пречице. Погодићемо мету, али срећа неће бити тамо. Милиони људи су погодили мете. Хтели су да буду успешни. Сада су успешни, али несрећни… Хтели су да се обогате. Сада су богати, али несрећни. Што су богатији, то су несрећнији, јер су изгубили наду. Мислили су да ће са богатством доћи и срећа, али шта сада… када су богати и несрећни? Не виде ни трага од среће. Сад се са несрећом уселило и безнађе.

Када заборавите на срећу, одједном осетите да сте срећни. Када заборавите на задовољство, одједном схватите да сте га достигли. Увек је било ту, око нас, али ми нисмо били присутни. Размишљали смо: негде у будућности чека ме мета коју требам да достигнем, заслужена срећа, задовољство.

Замислили смо себе у будућности, а срећу као мирис који лебди свуда око нас. Вратимо се кући! Само будимо! Немојмо се оптерећивати срећом. Живот је дар и срећа ће бити дар – дар од целине, свети дар. Када предуго тражимо, затварамо се. Када желимо превише, жеља ствара такву напетост да срећа не може да продре у њен омотач око нас. Ако желимо да будемо срећни, опустимо се, пустимо да све иде својим током. Опуштање је тајна од кључног значаја за живот. Када смо опуштени, много тога почиње да се догађа. Ти догађаји су се и раније одвијали, али нисмо били свесни тога.

Нисмо ни могли бити свесни; били смо заокупљени нечим другим. Птице певају. Дрвеће цвета. Реке теку. Све се наставља, целина је психоделична, разнобојна, безброј прослава се свакодневно догађа, али ми смо били превише заокупљени нечим другим, тако затворени, тако закрчени да ни зрак није могао да продре кроз наше прозоре.

Не може ни сунце, ни поветарац, тако смо чврсти, тако затворени – ми смо оно што Лајбниц назива “монада”. “Монада” је нешто што нема прозора, нема начина да се отвори нешто што затвара сваку могућност отварања.

Како бисмо и могли бити срећни? Како можемо да учествујемо у мистеријима света кад смо толико затворени? Како можемо да учествујемо у божанском? Мораћемо изаћи из властитог затвора. Мораћемо да се извучемо из заточеништва.

Куда идемо? Мислимо да ћемо у далекој будућности стићи на одредиште? Живот је већ ту! Зашто да чекамо будућност? Онима који су достигли ‘овде и сада’ живот цвета. То је тајна живота. Не само галебова, него и среће, медитације, ектазе – сви они долазе када смо потпуно опуштени, у пријатељском расположењу. Када смо у срцу, они долазе.

Када их гонимо мислећи да је срећа неко право које морамо да истерамо, одједном галебови среће одбијају да слећу на нас. Плесаће нам изнад главе, али неће сићи да се играју са нама, да скакућу са нама.

Постојање је спремно да да, али ми нисмо спремни да примимо јер непрекидно размишљамо о томе како да отмемо. Постојање је предивно, попут галебова. Гозба је спремна – позвани смо…