НЕКА ПРАКТИЧНА ПРОМИШЉАЊА ЈЕДНОГ УЧЕНИКА НА ПУТУ МИСТИКЕ РУЖЕ И КРСТА – 1. део

Циљ овог текста је да нам кроз различите примере укаже на неке битне принципе којих треба да будемо свесни током нашег духовног путовања. Често различите духовне праксе, духовни појмови, ритуали, симболи, мистични текстови и сл. поред својих директних, јасно видљивих, значења, у себи садрже и неке дубље, скривене, поуке о важним духовним принципима. Ово је први, од више текстова који ће се бавити овом темом. Излагање ћемо започети примером једне психичко - духовне вежбе тзв вежбе „Хармонизовања свести“, а затим ћемо се осврнути на појам „Пут, духовни пут“.

Вежба „Хармонизовање свести“

На почетку би поменули једну важну вежбу тзв „Вежбу хармонизовања свести“, коју многи студенти мистике науче на самом почетку пута, а која нам, поред важности која има сама за себе, уједно указује и на, како смо већ поменули, неке даље важне духовне принципе. За оне које интерсује и који мисле да би могли да имају корисит од ове вежбе, радо је делимо. Ова вежба, ако је спроводимо, поспешује наше здравље, оснажује дух и свест, те их доводи у сагласност са Космичким снагама. Изводи се тако што особа седне усправно и опуштено на своју столицу, ослоњена леђима на наслон столице, са мало размакнутим ногама, положеним на тло. Руке се ставе са длановима према доле на натколенице, што је за руке најпогоднији положај да би текла Животна снага. То се мало разликује од класичних источњачких положаја медитације, где су дланови окрнеути према горе. Очи се, по могућности, затворе, уколико практиканту то није незгодно из неког разлога. Особа постаје свесна да је тело наше пребивалиште које треба сада да оснажимо психичком свешћу. Дише се свесно и мирно. Вежба почиње тако што се једном дубоко издахне, а затим се три пута дубоко удахне, мало задржи ваздух и издахне. Након тога се дише природно, властитим ритмом. Вежба започиње концентрацијом на тело, са упутством да сада желимо помоћу своје свести да управљамо оснажујуће и хармонизујуће енергије кроз наше тело. Током вежбе ми свако подручје нашег тела оснажујемо својом свешћу, те освешћујемо кости, мишиће, тетиве, одговаарајуће нерве, ткива и органе. Постајемо свесни оба стопала, освешћујемо пулсирајућу крв, кости, кожу, целокупна стопала од прстију до пета, а затим преко скочних зглобова идемо на листове. Освешћујемо кожу, мишиће, кости и циркулацију у листовима, а затим се пењемо својом свешћу на зглобове колена, а затим бутине, седални предео и карлицу. Својом свешћу оснажујемо свесно Животну снагу у свим припадајућим мишићима, костима, ткивима и органима мале карлице, доњег абдомена, горњег абдомена, кичме од тртичен кости до вратног дела кичме, све до грудног коша. Постајемо свесни ваздуха који кроз нос или уста улази у наше тело, струји нашим ждрелом и душником до плућа, плућа се шире, а затим се плућа скупљају и ваздух из плућа кроз душник и ждрело излази поново на нос или уста. Постајемо свесни ритмичности свог дисања, ритмичности рада свога срца и ширимо даље нашу свесност на рамена. Сада усмеравамо пажњу на наше руке – прсте, дланове, надланице, ручја, подлактице, лактове, надлактице, постајући свесни своје коже, мишића, кости, нерава, циркулације, све до рамена. Преко рамена померамо своју свест преко целог врата све до затиљка. Затим постајемо свесни своје предње стране врата, ждрела, непца, доње и горње вилице, браде, зуба, усана, носа, носних синуса, очију, мишића око очију, оба ува, преко чела, мозга, све до врха лобање – од корена па све до врхова косе. Постајући свесни целог тела истовремено, упућујемо захвалност Космосу што смо могли да примимо потпору Животне снаге у нашем телу и са захвалношћу отпуштамо вишак енергије натраг у космос, одакле је дошла. Ова вежба се може спроводити и чак три пута на дан. Ово је једна универзална вежба с којом дотичемо све наше психичке центре.

У позадини ове вежбе, која личи на једну опште познату вежбу скенирања тела у праксама тзв. Пуне свесности (енг. Мindfulnes), са емпиријски доказаним бројним психичким и физиолошким добробитима за наше психичко и физичко здравље и равнотежу, лежи неколико духовних принципа на које ћемо се осврнути:

а) Спровођењем ове вежбе дотичу се сви психички центри у области нашег тела. Када кажемо „у области“, хоћемо рећи да они нису лоцирани само унутар нашег физичког тела, већ заузимају нешто шири простор, да не улазимо овде у детаље духовне анатомије. Ти центри се морају хармонично и уравнотежено развијати сви заједно. Постоји 12 психичких центара - 7 главних и 5 споредних, а тих седам главних поспешују наш духовни живот. Ти центри су одлучујући да можемо уопште доћи до неких виших духовних искустава. Ово је вежба која равномерно делује и подстиче свих седам психичких центара и ту долазимо до битног принципа да духовни развој мора тећи целовито, синхронизовано кроз различите фасете нашег мишљења, осећања, понашања, особина, духовних принципа које изграђујемо у себи. Свака хипертрофија једног елемента, по цену хипотрофије или атрофије неких других не доводи до хармоничног развоја. Често ученици на духовном путу који форсирају једну врсту духовне праксе или скуп алата сматрају да ће их управо тај систем вежби довесто донечега што називамо „просветљење“. На жалост, ограничени скуп вежби, узет из целокупног живљења, а који не дотиче бројне процесе који се у човеку морају равномерно развијати, доводи само до застрањења и кристализације. Отуд је не појединачна духовна пракса, него сам живот са свим својим странама, најбоља учионица у коме један мистик учи да мајсторира материју и дух и иде својим Путем. О томе говори и крст као симбол – вертикална и хоризонтална осовина крста. Управо док се пише овај текст, на свој пут транзиције и нове инкарнације кренуо је један велики будистички учитељ. У славу великог уцитеља Зен Будизма Tich Nhat Han, који је данас кренуо на пут своје нове инкарнације, парафразирацемо један део из његове књиге "Исус и Буда су били браћа" : „Не трудите се да достигнете вертикалну спиритуалност (пут Исуса, или Буде... ), ако нисте у стању да свакодневно зивите хоризонталну спиритуалност - да будете ту за пријатеља који пати или да помогнете напустеном гладном псу“. Као што вежба „Хармонизовања свести“ дотиче равномерно свих седам психичких центара, тако и наш целокупни пут на земљи, у смислу духовног развоја, мора паралелно развијати бројне психичке способности и душевне особине, у складу са духовним принципима који испод њих леже. Није то само ни молитва, ни добра дела, ни одлазак у Цркву или на ритуале неког Реда, ни читање духовне ритуале,...то је нешто што значи дозволити да се наша Душа пробуди у потрази за већим светлом, а на том путу је потребно да се броје ствари паралелно хармонично развијају и коцкице посложе....

б) У светлу тога, ми изводећи ову вежбу крећемо од појединачног и спољашњег, како би развијали целокупно и унутрашње. Са друге стране, затим то „целокупно и унутрашње“ делује на „појединачно и спољашње“, све је са свиме у вези, о чему добро говори већ толико добро позната херметичка аксиома „Како горе, тако и доле“. О том важном принципу говори и чувени симбол Давидове звезде, хексграма, Соломоновог печата, који видимо на слици

Троугао окренут на горе, тзв „троугао материјалне равни“, који се црвено обојен користи да означи и симбол елемента Ватра (мотиви, нагони, воља, емоције), симболизује људску тежњу која се „од доле уздиже ка горе“, ка космичком, божанском, духовном. У оном моменту када људска свест, на почетку само у делићу секунде, досегне Космичку (неки је још зову и Христовом свешћу), у човеку се рађа један нови квалитет, атом искре духа у човеку затрепери, један делић наше душевне особности за тренутак буде прожет „божанским оригиналом“ и присети се те пунине. То је моменат када се спушта овај троугао са врхом на доле, тзв „троугао нематеријалне равни“, који се плаво обојен користи да означи елеменат Вода (свест, интуиција), а у овом случају означава Космичку свест. И управо као што у вежби Хармонизовања свести ословљавамо спољашње да би дошли до унутрашњег, да би онда унутрашње деловало на спољашње, тако и овде наша чежња и настојање за вишим Светлом, за божанским, доводи до тога да се наша свест све више озрачава божанском свешћу, два троугла се све више приближавају, све до момента када дође, као на симболу, до потпуног преплитања – „воља упаљена у Богу“, „не ја, него ти, о мој Боже“, „стање Христове свести“, „водена ватра и ватрена вода“, „потпуно преплитање духовне и материјалне равни“.

ц) Ова вежба, као и бројне друге духовне праксе, неке далеко сложеније од ове једноставне вежбе овде описане, сигурно неће дати спектакуларне резултате одмах. Оне се раде да полако хармонизују наше физичко, психичко и спиритуално тело. Принцип је сличан као код неких комплементарних медицинских метода (хомеопатија, Реики и сл), не даје некада тако брзе методе као алопатска (тзв „западњачка званична“ медицина). Ту је једна од тајни како мистика функционише. У мистици се иде јако споро и благо се напредује. Душевни развој је један полагани процес, јер душевни развој иде сасвим полагано напред. Тај полагани развој значи стабилност, јер је важно да је тај развој стабилан и утемељен. Има једна стара изрека, коју сам чуо од једног брата по мистици, Немца, да „Када негдје путујемо, тек након 2-3 дана можемо рећи да је и наша душа пристигла“. Мистичар мора прво учити стрпљење. Сигурно је да, ако се држимо учења и нашег Пута, свако од нас ће неминовно напредовати, а о нама самима то јако зависи. Време и простор су феномени свести, што значи да, ако „немамо времена“, морамо га „узети“ и уочићемо да се, после наше свесне намере, отвара један простор потребан да чинимо оно што смо предвидели. Ако смо се одлучили за један овакав пут, добили смо све што је потребно за то. Зато је врло важно с великом пажњом посматрати све оно што нас окружује и не са неповерењем већ у позитивном и изграђујућем смислу погледати што је све овде и сада присутно за мој развој. Наше спољашње гледање нам некада другачије показује, може нас заварати, а ми смо некада склони да закомпликујемо и неке крајње једноставне ствари.

д) Поменули смо да постоји седам главних психичких центара. Број 7 је занимљив. Наше тело је грађено према том систему од седам, као и наша психа и целокупан космички поредак. Можемо уочити да је човек један микрокосмос у макрокосмосу по том поретку од седам. Седам је дана стварања, седам мистичних планета са божанским еманацијама које из њих произилазе по Кабали, седам двоструких слова у хебрејском који имају другачије значење у односу да ли се меко или тврдо изговарају, из чега произилази седам принципа дуалности/супротности које човек мора надвладати и научити мајсторирати на свом путу, седам је дана у недељи, седам отвора на човечјој глави....Ова вежба нам и о томе говори. О броју седам и његовој мистичној снази ћемо се више осврнути у неком од наредних текстова.

У досадашњем тексту смо пар пута поменули појам пута у мистици. Шта је заправо пут и какве имамо представе када чујемо појам пута .