ПЛАНЕТА ЗЕМЉА ЈЕ КАМЕН И ВОДА

ПРИЧА О КАМЕНУ

Уметност античке Грчке и Рима често се назива и класична уметност. Краси је широк спектар стилова и стваралачких приступа који су вековима умали утицај на потоње културе. Док су Грци волели идеализовану лепоту, симетрију и савршене размере, Римљани су били прагматичнији, нарочито у градитељству.

Ако нисте били, посетите Рим, Атину или било који град у Италији и Грчкој да би осетили монументалност, дивљење и лепоту исказану у камену који има душу да вам пренесе идеју и емоцију стваратеља, градитеља, уметника.

Не заборавимо и драго камење коме се и данас приписују чудотворне моћи, као талисмани среће, да ће нам сачувати лепоту, здравље. Веровало се да су звезде и годишња доба у савезу са драгуљима тако да се за сваки месец или годишње доба носило одговарајуће драго камење. Бисер је био омиљен драги камен у Риму. Римљанке су спавале са огрлицама од бисера да би их овај камен подсетио на богаство и престиж чим би се пробудиле.

За аметист се зна још од минојске цивилизације. Стари Грци су веровали ако носе аметист заштићени су од пијанства. За Србе то није важило, не важи ни данас, а како ствари стоје, неће ни убудуће. Римљанима је опал био симбол наде, а за Арапе да је дошао из раја и да је настао уз блесак муње због чега има спектар боја.

А наука? Окамењени остаци биљака и животиња били су потврда постојања дивова, змајева, аждаја све до XVII века. Научници тог времена због великог броја нађених костију често су их невешто склапали добијајући необичне животиње. Један од примера је и погрешно склопљен једнорог. И Леонардо да Винчи (Сл...) био је опчињем митовима, на неким од својих слика цртао је летеће гуштере, змајеве, аждаје.

Многим напредним остварењима и идејама старих Грка и Римљана након пада Царства губи се сваки траг. Као што знате тада наступају „наши“. Словени, Хуни и Авари и остали „ратни интелектуалци“ који пустоше све пред собом. Руше се градови, уништава сва добробит човека, убија народ зарад жеље за сопственом влашћу и богаством. Колико смо се пута питали зашто? Да, тако је и данас. После пада Римског царства средњевековна Европа се дели на много мањих држава. Власт преузимају локални поглавари који граде своја царства. Поменимо Карла Великог, Саксонца Отона итд.

Средњовековна западна Европа имала је једнинствену верску културу. Владала је римокатоличка црква која је под управом папе постајала централизованија, моћнија и сигурнија.

У то време долази до преображаја европске мисли и поновног интересовања за класичну уметност. На Блиском истоку у VII веку нове ере рађа се ислам.

Средњи век

Средњевековна европска архитекура такође је у камену. Од њега су, по угледу на грчке и римске уметнике, европски ствараоци у XIII, XIV и XV веку градили монументалне објекте, вајали скулптуре или цртали. Рођена је ренесанса која је била много више од откривања древних знања старих цивилизација. Она је пробудила дух научног истраживања које ће Европи донети технолошку предност у односу на остали свет. У XII и XIII веку оснивају се универзитети, међу првима у Паризу око 1150. године. Око 1185. написано је и Мирослављево јеванђеље ћириличним писмом, које се у Источној Европи појавило још у IX веку.

Уметност и ученост доживљавају процват у градовима и дворцима Европе, нарочито Италији.

Стварају се архитектонска, вајарска, сликарска дела која се сврставају у ред светских чуда. Микеланђело, Леонардо да Винчи, Данте, Ботичели и многи други, нека нам не замере што их овде непоменусмо. За сва времена оставили су траг свога постојања. И, наравно, своја дела радили су од камена или у камену. Да, знамо, ако инсистирате и овде да напишемо. Микеланђело је утемељио универзално значење скулптурне форме, представе и израза у камену.

И наука је огромним корацима кренула напред. Исак Њутн (Сл....), Галилеј, Кант, Дарвин и многи други на чијим делима се и данас учимо или их надограђујемо.

Било је и неустрашивих авантуриста који су проширили свет. Мореполовац Колумбо се искрцава на Карибе 1492, Магелан је опловио планету око 1519. године.

Ренесанса у Енглеској и Шпанији касни, долази тек у другој половини XVI и почетком XVII века. Њихова дела увек радо читамо, гледамо, слушамо. Они су бесмртни: Шекспир, Ел Греко, Сервантес, Ван Гог. и многи други. Тако ће бити и за генерације које долазе.

Пешчари и кречњаци су, због постојане боје и лаке обраде, доминирали у градњи већине велелепних објеката тога доба у којима су исклесане непревазиђене конструкције. Крајем XVII века зидањем великих катедрала у северној Француској јавља се нови стил градње који се проширио по целој Европи.

Повезујући напредну градитељску технику и перцепцију симболичких вредности створена је готска уметност, дуготрајно и оригинално раздобље у европској култури. Готика је имала утицаја и на сликарство и вајарство.

Барок је стил где се повезују илузија, реторика и екстраваганција. Основна својства су промена природних облика, нарушавање класичних размера и стварање осећаја простора. Поменимо неке од великана тога доба, Рубенса, Рембранта, Веласкеза.

Успон капитализма, почев од XV века, трговина робом зарад стицања профита постао је покретачка снага економије, политике и културе тадашње и данашње Европе. Пораст броја становника, повећан саобраћај, пешачки и трговински промет наметнули су потребу за градњом широких улица које се међусобно повезују и тргова, раскрсница који се интегришу у складно урбано ткиво. Већина тргова у Риму, укључујући и Трг Светог Петра и Трг Пополо, типичан су пример барокне архитектуре и урбаног планирања.

Промене су и у градњи цркава, палата. Најпознатији међу њима су Версајски дворац, фонтана Треви у Риму, резиденције у Бечу и Берлину.

Под утицајем великих престоница Беча, Лондона и Париза, барок се развио у нови правац, рококо, мешавину љупкости, пародије и нежности. Примењен је највећим делом у архитектури и декоративним уметностима. То су украси са асиметричним вијугавим линијама који опонашају природне предмете и облике. Пример су базилика Суперга у Торину, Горњи Белведере у Бечу, вртови Боболи у Фиренци. Овом правцу припадао је и велики сликар Франциско Гоја.

Горњи Белведере у Бечу

Слажете са нама да је камен неодвојив део човека са којим живи, ствара и опстаје. Сликари су цртали са бојом направљеном од камена, писци са умакали пером у мастило од камена, а вајаре и архитекте да не помињемо. И када стојимо испред њиховх дела са укоченим погледом и неизговореним речима које бриде по уснама шапућемо самима себи да су човек и камен једно биће које ће остати и опстати само ако су заједно. И да незаборавимо даме, лепше половине наших живота. Дијамант, кога понекад обожавају више него мушкарца, је до XVIII века био редак. Најцењенији је постао почетком XX века када почиње да се бруси у брилијанте различитог облика. Због велике реткости и скупоће дијамант и остало драго камење се прави и вештачки, али су имитације углавном без „природне“ лепоте, облика и сјаја.

Развојем трговине и освајањем нових територија, Европа постаје прва глобална сила на планети. Почев од средине XVIII века свет је закорачио у раздобље коренитих промена. Дижу су политичке револуције, рађа нова технологија и изуми. Улазимо у доба индустријске производње. Догодила се прво у Британији крајем XVIII века да би се у XIX веку проширила у Европу и Северну Америку. Овај процес преобразиће западни свет из сеоског у градско друштво и поставити темеље капиталистичког друштвеног уређења. И све то захваљујући експлоатацији и преради камена од кога се граде куће, мостови, путеви или топе метали за оруђе и оружје.

Почела је и експлоатација нафте. Прва бушотина на ‟црно злато‟ избушена је 27 августа 1859. године у Пенсливанији. Била је дубока 23 метра.

Ничу нови градови и јачају постојеће империје. Године 1914. велике силе кренуше једна против друге у међусобни рат, најкрвавији у историји света. Из жеље човека да има све, и оно што није његово, да одлучује и влада над другима и уништава све добробити које је други створио.

Да ли су победници тог времена схватили да су сами себе поразили, вративши свет десетине година уназад и да то плаћају њихова деца. Можда и јесу, али сумњамо. Из истог разлога би и Други светски рат, са истим последицама.

Ратова има и данас. Трагично, бесмислено, неразумно, до бескраја. Како и зашто да човек убије човека који је најразумније биће у природи? Увек се узрујамо над овим речима и стид нас је што смо људи због оних који то нису. Фуј. Да ли ће се човек ‟учовечити‟ или му је судбина да уништи самога себе? Не, немамо одговора, а вероватно ни ви?

Закључак који опомиње

Са развојем човека, камен има све већу и важнију улогу у његовом животу. Он је сировина за сваки његов производ, од њега гради кућу, пут, добија метале и на њиви храну. Због све сложенијег, захтевнијег и похлепнијег живота, камена и воде треба све више, а у природи их је све мање. А нас је све више. Непримереним коришћењем угрозили смо и природне системе на Земљи због чега смо начинили низ грешака које горко плаћамо. На тешком смо испиту како да ускладимо сопствени развој са условима живота на нашој планети. Стигли смо до критичне тачке са толико хваљеним техничко-технолочким развојем који је озбиљно угрозио опстанак човека на Земљи. Тиме се руше илузије да можемо ‟победити‟ природу. Земља има законе по којима живи, заблуде су људске.

Ова сазнања полако продиру у нашу свест. Када нам је ускраћено да дуго живимо оставимо нешто трајно чиме ћемо сведочити да смо постојали. Завршимо овај запис са надом да ћемо ускладити наше потребе са природом, сачувати Земљу за нас и генерације које долазе. Човек са каменом живи, са њим се бори, ствара, развија и опстаје. У њему оставља сведочанства својих хтења и могућности, са њим нестаје и поново се рађа како би сачувао сопствено постојање пркосећи времену, непомирљивом знаку пролазности.